Foto: CEMA - Luka K.

Ovaj serijal tekstova ima za cilj da čitaoce upozna sa korupcijom, pojavom koja razarajuće deluje na celo društvo, kao i da im pomogne da je prepoznaju i o njoj hrabro govore. U obrađenim tekstovima navedeni su i primeri koruptivnih dela. Svi sadržaji imaju, prevashodno, obrazovnu i preventivnu ulogu.

Društveni sistem u dobrom delu zavisi od političkog, samim tim je jasno i da političkim pitanjima moramo posvetiti posebnu pažnju, uvažavajući izuzetnu osetljivost teme. Nužno je ukazati na važnost pitanja parlamentarnih i predsedničkih izbora, budući da se na taj način, iz redova političkih partija koje osvoje većinu glasova i postavljaju na funkcije pojedinci koji će imati moć odlučivanja o svim važnim pitanjima u državi tokom trajanja mandata. Dakle, politički izbori utiču na to ko će donositi odluke koje su podobne da dovedu do korupcije. Sledstveno tome interesantno je pitanje promene izbornih sistema, tj. načina na koji građani sa pravom glasa ostvaruju svoje pravo.

Na izborima za narodne poslanike građani ne glasaju za pojedinog narodnog poslanika, već za stranačku listu, tako da glasač, uglavnom nema predstavu ko su ljudi koji treba da ga reprezentuju u Narodnom parlamentu. Čini se da bi sistem u kome se glasa za samu ličnost poslanika na nivou lokalnih jedinica samouprave, a ne predloženu listu, što je slučaj u Engleskom parlamentarnom sistemu bio dobro rešenje u pogledu potencijalnog onemogućavanja narodnih poslanika u vršenju koruptivnih aktivnosti. Takav sistem omogućava i jedan vid neformalne - socijalne kontrole upravo na nivou tih jedinica lokalne samouprave koje su izabrale poslanika na funkciju.

Problem glasanja za tzv. „stranačke liste“, otvara još jedan, jednako kompleksan, a to je „trgovina“ poslaničkim mandatima. Pojedini autori ovu pojavu shvataju i kao najkarakterističniji oblik političke korupcije. Radi se o promeni poslaničkih klubova od strane narodnog poslanika unutar parlamenta, koji za promenu „političkog stava“ stiče određenu imovinsku korist. U periodima političkih nestabilnosti, ta pojava može biti izuzetno izražena, pa tako gotovo da nemamo skupštinski saziv u kome nije bilo popularnih ''preletača'' koji su napustili svoj u „stranački tabor“.

Pitanje finansiranja političkih partija, takođe u ovom kontekstu valja dobro razmotriti. Zakon o finansiranju političkih aktivnosti određuje izvore i način finansiranja političkih subjekata. Naš Zakon, što je inače i trend u svetskom zakonodavstvu u materiji finansiranja političkih stranaka, pretpostavlja dva osnovna vida izvora finansiranja političkih stranaka, a to su javni i privatni. Posebnu pažnju treba pokloniti drugom izvoru, budući da su upravo sredstva uplaćivana iz privatnog kapitala bila povod korupcijskih skandala. Jednostavno, nemogućnost potpune kontrole sredstava datih za političke aktivnosti iz privatnih izvora, otvara pitanje stvarne namere da se pomogne političkoj stranci. Takvi prilozi u najvećem broju slučajeva dolaze iz kriminalnog miljea koji na taj način postaje parapolitički subjekt, sposoban da izdejstvuje odluke sa pozitivnim imovinskim efektom za sebe. Čini se da je u okviru ovog pitanja krucijalno otkriti ko finansira, ili možda preciznije, ko stoji iza onog ko finansira političke stranke, jer, korumpiran može biti neko ko utiče na donosioca odluke u procesu političkog odlučivanja.