Foto: Pixabay, ilustracija

Najveći izazov u procesu pravednog prelaska sa uglja na obnovljive izvore energije u državama Višegradske grupe (Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska) jeste nedostatak smislenog učešća javnosti u ovom procesu. Lokalne zajednice i nevladine organizacije se uglavnom ne konsultuju u procesu ovih važnih reformi, a odluke se donose iza zatvorenih vrata, rekla je za Novu ekonomiju Katerina Davidova iz Instituta za evropsku politiku EUROPEUM.

Problem “zatvorenih vrata” prilikom odlučivanja o energetskoj tranziciji imaju i organizacije civilnog društva u Srbiji, što dovodi do gotovo nepremostivog izazova za nevladin sektor i posledično uskraćivanje finansijske podrške za sprovođenje inicijativa koji se tiču dekarbonizacije.

Projekat „Osnaživanje OCD uključenih u proces dekarbonizacije u Srbiji kroz iskustvo zemalja V4“, koji realizuje Evropski pokret u Srbiji (EPuS), ispitivao je ulogu organizacija civilnog društva u sprovođenju dekarbonizacije na primeru „Višegradske četvorke“.

Proces dekarbonizacije podrazumeva dugoročno napuštanje uglja, koji je jedan od glavnih uzročnika negativnog uticaja na životnu sredinu i drugih fosilnih goriva kao dominantnih izvora proizvodnje energije, te povećanje učešća obnovljivih izvora energije u proizvodnji i potrošnji.

Posmatrane države u različitoj meri zavise od uglja, najveći udeo ove sirovine u energetskom miksu beleži se u Poljskoj.

Udeo uglja u proizvodnji struje u Poljskoj je oko 46 odsto, dok je u proizvodnji toplotne energije u toj zemlji udeo uglja čak 71 odsto. Postepeno ukidanje uglja u toj zemlji je trenutno predviđeno do 2049, navodi se u analizi “Prilike za dekarbonizaciju energetskog sektora u Srbiji u 2023. godini” koju je objavio EPuS.

Učešće uglja u energetskom miksu Češke je nešto ispod 44 odsto, a plan za njegovo postupno izbacivanje neizvestan je zbog proširenja rudarskih aktivnosti u otvorenom rudniku lignita Bilina, koje se predviđa do 2035. godine.

To odlaganje će poništiti najavljeni cilj Vlade u Pragu, da se u 2033. godini prestane sa upotrebom uglja, navodi se u analizi.

Katerina Davidova (Kateřina Davidová) iz Instituta EUROPEUM ocenjuje da je jedan od izazova dekarbonizacije u Centralnoj Evropi upravo „nedostatak dugoročne vizije i političke odlučnosti“.

„Trenutna češka vlada ima za cilj da postepeno izbaci iz upotrebe ugalj do 2033. godine, ali to nije kodifikovano ni u jednom zakonu i stoga se i dalje može promeniti ako se promeni političko rukovodstvo. Međutim, Poljska na primer nema ni datum za povlačenje uglja. Ovo otežava ljudima u regionima da se pripreme za novu budućnost i ne stvara stabilno investiciono okruženje za obnovljive izvore energije“, smatra Davidova.

Kao jedan od najvećih izazova u zemljama V4, kada je u pitanju proces „pravednog“ prelaska sa uglja na obnovljive izvore energije, ona ističe „nedostatak smislenog učešća javnosti“.

„Često se ne konsultuju lokalne zajednice i nevladine organizacije, a odluke se donose iza zatvorenih vrata. Sve zemlje V4 su primaoci EU fonda za pravednu tranziciju, koji im obezbeđuje milione evra, ali veliki deo ovog novca završava u džepovima velikih kompanija za fosilna goriva i ne ide direktno u korist lokalnog stanovništva“, rekla je ona.

Trenutno su zemlje Višegradske četvorke među najvećim korisnicima Fonda za pravednu tranziciju EU kroz koji se pruža finansijska pomoć regionima koji su suočeni sa ozbiljnim socio-ekonomskim izazovima zbog energetske tranzicije.

Poljska je zapravo i najveći korisnik u Evropskoj uniji sa 3,85 milijardi evra, Češka dobija 1,64 milijarde evra, a prate je Slovačka sa 459 miliona evra i Mađarska sa 250 miliona evra, navodi se u analizi EPuS-a.

Takođe, sa ciljem da podrži dekarbonizaciju u deset najnerazvijenijih država članica, među kojima su sve zemlje V4, EU je razvila Fond za modernizaciju.

Kroz taj fond, za 31 projekat u 2023. godini isplaćeno je ukupno 2,4 milijarde evra. Primera radi, oko milijardu evra usmereno je Češkoj za poboljšanje energetske efikasnosti u javnim zgradama.

Prema rečima projektne menadžerke EPuS-a Zorane Milovanović, zemlje Višegradske grupe već 14 godina koriste različite sisteme finansijskih podsticaja EU, njima realizuju investicije u obnovljive izvore energije, a tu su i besplatne alokacije karbon kredita u Evropskom sistemu trgovanja pravima emisija.

„To omogućava da se u tim zemljama investicije zaista i realizuju, te da zelene politike imaju finansijsku osnovu. Toga u zemljama Zapadnog Balkana nema. Shodno tome je i polje delovanja civilnog društva u Srbiji jako suženo, a rizici sigurnosti snabdevanja su drastično povećani“, rekla je ona u razgovoru za Novu ekonomiju.

Milovanović objašnjava da se u Srbiji mnoge organizacije civilnog društva suočavaju sa izazovima u pristupu fondovima, sa „pro forma“ organizovanim konsultacijama sa javnim institucijama, ali i sa „generalno negativnim političkim diskursom ka nevladinim organizacijama“.

„U ovakvim okolnostima, uloga civilnog društva kao katalizatora za dekarbonizaciju energetskog sektora, u javnosti biva osujećena, što dovodi do sporosti energetske tranzicije, manje transparentnosti i upitnosti kvaliteta (zelenih) politika i mera“, rekla je ona.

Stanovništvo Srbije je nesrazmerno izloženo energetskom siromaštvu. Četvrtina domaćinstava bori se da pokrije rashode za energiju, a skoro celokupno stanovništvo za tu namenu troši više od deset odsto raspoloživih prihoda. Takođe postoji skoro deset odsto domaćinstava koja prave kompromis između energije i drugih potrepština (hrana, lekovi), dok su prinuđeni da smanje životni prostor tokom zimskih meseci ispod zdravstvenog minimuma, pokazuje analiza EPuS-a.

Zorana Milovanović navodi da je za smanjenje energetskog siromaštva ili potencijalnih negativnih socijalnih posledica zelenih politika potrebno angažovanje sva tri sektora – javnog, privatnog i nevladinog sektora, uz transparentnije i efikasnije uključivanje svih građana.

Sa druge strane, preporuka nevladinom sektoru je da se više angažuje u lokalnim zajednicama, da radi na povezivanju relevantnih aktera, da formira partnerstava i mobiliše podršku građana.

„Da bi se osiguralo veće učešće javnosti u procesu, neophodno je realizovati kampanje o rizicima i koristima procesa tranzicije, uz aktivno uključivanje intelektualne i naučne elite, kao i mladih čije uključivanje je ne samo neophodno, već i poželjno sa aspekta njihovog interesovanja“, rekla je Milovanović.

Srbiju odlikuje visoko-ugljenična privreda. U Srbiji se oko 70 odsto električne energije dobija iz uglja, a elektrane u Srbiji na lignit odgovorne su za skoro polovinu emisije CO2 u zemlji, sa oko 27 miliona tona godišnje.

Prema rečima Katerine Davidove, visok udeo uglja u energetskom miksu Srbije je problematičan iz više razloga – osim što izaziva zagađenje vazduha koje ima ozbiljne negativne posledice po zdravlje, ugalj postaje sve neekonomičniji.

Izvor: Nova ekonomija