Foto: Printscreen youtube/BIRN
SEKRETARIJAT ZA URBANIZAM I GRAĐEVINSKE POSLOVE GRADA BEOGRADA OMOGUĆIO JE VLASNIKU PINKA DA NA PLACU POD ZAŠTITOM ZAVODA ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE IZVODI RADOVE BEZ OBAVEZE DA OD ZAVODA TRAŽI DOZVOLE I NA TOM MESTU PODIGNE MONUMENTALNO ZDANJE UPOTREBOM PROBLEMATIČNE RAČUNICE KOJOM I INAČE INVESTITORIMA OMOGUĆAVA DA SAZIDAJU HILJADE KVADRATA VIŠE NEGO ŠTO BI SMELO PO VAŽEĆEM PLANU
Za ovaj tekst BIRN je uradio nešto što inače ne radi. Zvanično smo – bar tokom desetak dana – bili potencijalni građevinski investitori i to na Dedinju, zainteresovani za gradnju na parceli gde vlasnik Pinka Željko Mitrović diže dvorac.
Novinari BIRN-a su iskoristili pravo koje ima svaki građanin – podneli su zahtev za dobijanje informacije o lokaciji
Informacija o lokaciji je dokument koji sadrži podatke o „mogućnostima i organičenjima gradnje na jednoj ili više katastarskih parcela, na osnovu planskog dokumenta“, kako se navodi na sajtu Euprave. Ovaj dokument, između ostalog, sadrži podatke o tome da li je na parceli dozvoljena gradnja, koliko kvadrata maksimalno sme na njoj da se izgradi, koja je maksimalna spratnost objekta, da li se možete proključiti na struju, vodu ili kanalizaciju i da li je neophodno tražiti posebne dozvole za radove na toj parceli. Zahtev za izdavanjem Informacije o lokaciji može podneti bilo koje fizičko lice za bilo koju parcelu, odnosno nije potrebno da budete vlasnik parcele da biste tražili ovaj dokument.
i za to platili taksu od nekoliko hiljada dinara Sekretarijatu za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda.
Bio je to dobro uložen novac.
U ovom dokumentu se nalaze podaci o tome šta je sve moguće izgraditi na nekoj parceli, na osnovu važećih planskih dokumenata.
Informacije o tome šta bi BIRN potencijalno mogao da izgradi, međutim, značajno su se razlikovale od onoga što je stvarno dozvoljeno Željku Mitroviću da napravi.
Gradski sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove – odnosno gradska sekretarka Bojana Radaković (Milićević) – je BIRN-u, kao potencijalnom investitoru, dao informaciju na osnovu koje se pokazuje da je na parceli Željka Mitrovića na Dedinju moguće izgraditi objekat od (najviše) 2.047 kvadrata – podzemnih i nadzemnih prostorija, što je u skladu sa važećim regulacionim planom za taj deo grada.
Željko Mitrović, međutim, na istoj parceli može da izgradi više od 6.000 kvadrata, od toga 2.047 nadzemno – sve u skladu sa lokacijskim uslovima i građevinskoj dozvoli koje mu je izdao onaj isti Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove.
U dokumentu koji su dobili novinari BIRN-a navodi se i da se parcela nalazi u prethodno zaštićenoj prostorno-kulturnoj celini „Senjak, Topčidersko brdo, Dedinje“, te da bi za sve građevinske intervencije na parceli potencijalni investitor trebalo da obezbedi uslove i saglasnost nadležnog organa za zaštitu kulturnih dobara – u ovom slučaju Zavoda za zaštitu spomenika kulture Grada Beograda.
U dokumentima izdatim Željku Mitroviću ovog zahteva nema, iako je u vreme kada je Mitrović dobio lokacijske uslove i građevinsku dozvolu, ova parcela takođe bila u zoni prethodne zaštite.
Tako mu je omogućeno da sruši kuću koja se na ovoj parceli nalazila i počne gradnju „hrama svetog Žeksa“, kako je ovo zdanje na društvenim mrežama nazvao Mitrović.
„Ovo je primer kako se sistem namerno oblikuje tako da odgovara interesima moćnijih, umesto da postavi pravila koja su jasna i jednaka za sve“, kaže za BIRN Ksenija Radovanović, arhitekta i urbanistkinja iz organizacije „Nova planska praksa“.
Iz Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove nisu odgovorili na pitanja BIRN-a o problematičnom izračunavanju broja dozvoljenih kvadrata, koji nije u skladu sa Regulacionim planom prostorne celine Dedinje.
Željko Mitrović je za BIRN rekao da je objekat na Dedinju građen u skladu sa svim zahtevima koji su mu postavljeni, ali da jeste znao unapred da plac na kom je tada samo planirao gradnju ubrzo više neće uživati zaštitu Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
On je rekao da je zgrada na Dedinju njegova zadužbina, te da „ništa nije pomereno ni milimetar u odnosu na dozvolu.”
Mitrović je plac na Dedinju sa starim objektima kupio tokom 2019. godine. Prema podacima Republičkog geodetskog zavoda, to je te godine bila najskuplja kuća prodata na tržištu, i to vredna 4,5 miliona evra.
Računicom Sekretarijata za urbanizam od 2.000 do 6.000 kvadrata
No, kako je zapravo novinar BIRN-a kao potencijalni investitor dobio mogućnost da sazida 2.000 kvadrata, a ne 6.000?
U informaciji o lokaciji koja je izdao Sekretarijat za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda na zahtev novinara BIRN-a, navodi se da maksimalni koeficijent izgrađenosti za parcelu na kojoj gradi Mitrović iznosi 0,4. Ovaj parametar se navodi u važećem Regulacionom planu prostorne celine „Dedinje“.
„Koeficijent izgrađenosti“ je odnos bruto razvijenih površina svih izgrađenih etaža (podrum, suteren, prizemlje, sprat, potkrovlje) svih zgrada na parceli (uključujući garaže i ostale pomoćne zgrade) i površine te parcele.
Šta se nalazi u 6.000 kvadrata
Željko Mitrović je poslao BIRN-u sajtove inostranih portala koji su pisali o objektu, uz napomenu da je zgrada nominovana za nekoliko nagrada.
“Nominovani smo za dve međunarodne nagrade u ovoj godini za projekat, a verovatno sledeće godine za još bar dve kad bude završen. Zašto mi je to važno – zato što sam ja na čelu arhitektonsko-dizajnerskog tima, pa su potencijalne nagrade naslovljene na mene lično. Svako može da bude investitor, ali ne može svako da napravi princezu neoklasicizma”, kaže Mitrović.
Na jednom od tih sajtova piše da su spratovi objekta, čiji je dizajner “M Enterijer”, visine po 6,5 metara. Centralni deo koji se završava kupolom nije podeljen spratnim pločama, već je formiran jedinstveni prostor. Najviši vrh kupole, na kome se nalazi vidikovac, doseže 37 metara.
U 4.000 podzemnih kvadrata nalaziće se “radionica, audio studio, bioskop, multifunkcionalna sala namenjena sportskim aktivnostima, koncertima, performansima, studijskom snimanju”…
Takođe, ispod zemlje je bazen povezan sa dvorištem, fitnes i spa zone, kao kružne staze za vožnju koje povezuju sve delove objekta pod zemljom.
„Dole je prostor za te humanitarne balove koje planiram da pravim tu, za skupljanje (novca), pre svega za decu bez roditelja i za bolesnu decu, jedno 4-8 puta godišnje planiram da pravim”, rekao je Mitrović za BIRN.
Ukratko, ovaj koeficijent se dobija tako što se podeli ukupna površina svih prostorija (podzemnih i nadzemnih) sa površinom parcele.
Parcela Željka Mitrovića ima površinu od 5.118 kvadratnih metara. Jednostavnom računicom dolazimo do maksimalne moguće kvadrature objekta Željka Mitrovića, koje dopušta važeći Regulacioni plan: 5118*0,4=2047,2 kvadrata.
Mitroviću su, međutim, izdata drugačija ograničenja, pa se u lokacijskim uslovima, objavljenim u Centralnoj evidenciji objedinjenih procedura za izdavanje građevinskih dozvola koju vodi Agencija za privredne registre, ne navodi dozvoljeni koeficijent izgrađenosti od 0,4, već indeks izgrađenosti.
„Indeks izgrađenosti“ je odnos bruto razvijenih površina nadzemnih etaža i površine te parcele, pa je Mitroviću ovom – naizgled jezičkom izmenom – omogućeno umesto ukupno 2.047 kvadrata sazida nadzemno 2.047 kvadrata, a više od 6.000 ukupno.
Ovo nije jedini primer prekrštavanja koeficijenta izgrađenosti u indeks izgrađenosti, koji investitorima donosi na hiljade dodatnih kvadrata koje po planu ne bi smeli da dobiju – ista stvar se desila i na više drugih lokacija na Dedinju.
Iz Sekretarijata za urbanizam i građevinske poslove Grada Beograda nisu odgovorili na pitanja BIRN-a o tome zašto su dva različita parametra izjednačena i zašto se u informaciji o lokaciji za Mitrovićevu parcelu navodi jedan parametar, a u lokacijskim uslovima navodi drugi.
Stručnjaci sa kojima su razgovarali novinari BIRN-a, međutim, kažu da do ovog izjednačavanje koeficijenta i indeksa izgrađenosti nije nikada ni smelo da dođe.
