Foto: Pixabay

Iako se natalitet u Srbiji često promoviše kao jedan od strateških pitanja države, ovo pitanje od tzv. nacionalnog interesa je strateški zanemareno, pa žene u procesu planiranja porodice prolaze kroz brojne traume u nedostatku prevencije.

Koliko se ulaže u prevenciju kada je u pitanju reproduktivno zdravlje žena? Nedovoljno, sudeći po statistikama koje su nam dostupne – broj obolelih i umrlih žena od bolesti reproduktivnih organa je i dalje blizu evropskog vrha. Pa ipak, predstavnici vlasti vole da pričaju da se u zdavstvo ulaže kao nikad do sada, kao i da je natalitet jedno od strateških pitanja za državu. Broj izgubljenih trudnoća nije lako utvrditi, ali se procenjuje da nisu retka pojava, a neke procene kažu da se javljaju u čak 10-20% svih trudnoća.

Ponovljeni spontani pobačaji su komplikacija u trudnoći koja pogađa, prema statistikama, 24% trudnica koje su već imale dva spontana pobačaja, 30% trudnica koje su imale tri spontana pobačaja i 40% onih koje su imale četiri spontana pobačaja. Iako lekari navode da uzrok spontanih pobačaja, onih koji se dešavaju pre 20. nedelje trudnoće, nije uvek moguće pronaći, postoje uzroci koji se po protokolima traže nakon drugog ili trećeg gubitka trudnoće.

Trombofilije

Trombofilije su urođene ili stečene sklonosti trombozama usled biohemijskog poremećaja koji povećava zgrušavanje krvi. U medicinskoj terminologiji se koristi od 1967. godine, a danas trombofilije predstavljaju spektar poremećaja koji dovode do pojačanog rizika od tromboze. Ljudi sa trombofilijama imaju samo predispozicije za tromboze, koje se najčešće razvijaju tek kada su prisutni i drugi faktori koji potpomažu pojavu tromboze kao što je uzimanje hormonskih kontraceptivnih sredstava, trudnoća ili hirurške operacije.

Žene za trombofilije najčešće prvi put čuju nakon jednog ili više spontanih pobačaja. U Srbiji se analize za trombofiliju po pravilu rade nakon tri ili više ponovoljenih spontanih pobačaja, jer se jedan ili dva spontana pobačaja posmatraju kao izolovani slučajevi neuspelih ciklusa koji ne zahtevaju posebno ispitivanje stanja reproduktivnog zdravlja. Pa ipak, iskustva žena koje imaju ovaj poremećaj krvi govore u prilog tome da se pobačaji mogu sprečiti, jer nisu „slučajni“ već uslovljeni poremećajima u krvi koji se mogu laboratorijski dokazati i najvažnije, uz adekvatnu terapiju i sprečiti.

Ove analize se delimično mogu raditi u Institutu za transfuziju krvi u Beogradu, ali ih zdravstveno osiguranje ne pokriva u potpunosti pa je za deo analiza, odnosno za analize za stečene trobmofilije neophodno izdvojiti nešto manje od 6.000 dinara. Analize za urođene trombofilije se mogu raditi u privatnim laboratorijama za nešto veći iznos.

Da li baš moramo da prolazimo kroz pobačaje da bismo dobile adekvatnu terapiju?

Podaci Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut” pokazuju da se oko 4.000 trudnoća godišnje završe spontanim pobačajima, vanmateričnom trudnoćom ili drugim nepovoljnim ishodima trudnoće. Ovaj broj oslikava broj pobačaja registrovanih u državnim institucijama zdravstvene zaštite, a na njih treba dodati i broj onih koji se dijagnostifikuju i leče u privatnim klinikama.

Lekari upućuju na činjenicu da je u trudnoći 4 do 6% veća verovatnoća da dođe do tromboze jer dolazi do pojačanog zgrušavanja krvi, a ukoliko trudnica ima i trombofilije ovaj rizik je još veći. U praksi se pokazalo da se često dešava da u ranoj trudnoći dolazi do spontanih pobačaja i to čak nekoliko puta zaredom. Nakon urađenih analiza žene često otkriju da imaju neki od poremećaja zgrušavanja krvi a da to ranije nisu znale.

Sa potvrđenom trombofilijom, trudnice od hematologa dobijaju terapiju koja podrazumeva uzimanje niskomolekularnog heparina (najčešće injekcije Fraxiparina), ređe acetilsalicilne kiseline (Aspirin, Cardiopirin), a doziranje i vremenski period uzimanja terapije zavise od vrste trombofilije i kliničke slike pacijentkinje.

Ovi poremećaji se mogu uspešno držati pod kontrolom i trudnoće se uz adekvatnu terapiju mogu izneti bez većih problema. Uzimajući navedeno u obzir, postavlja se pitanje zašto se sa analizama čeka toliko da žene često moraju da prođu kroz više spontanih pobačaja.

Spontani pobačaji – trauma koja se pati u samoći i tišini

Statistike govore da se čak 1 od 5 trudnoća završi spontanim pobačajem, a oko 80% njih se događa u prvom trimestru trudnoće. Brojni medicinski uzroci mogu biti uzrok pobačaja, a veliki broj se nažalost ne može kontrolisati. U mnogo slučajeva doktori nemaju jasan odgovor na to zašto je do njega došlo.

Spontani pobačaji željene trudnoće za žene predstavljaju veliki emotivni šok i traumu za koju je potrebno vreme da bi se prevazišla. Žene često razvijaju i strahove od sličnog iskustva u budućim trudnoćama.

Stigma i mistifikacija oko spontanih pobačaja postoji i deluje veoma negativno na žene koje ga iskuse. U društvu je norma da se trudnoća ne objavljuje do 12 nedelje trudnoće kada se rade testovi za potencijalne anomalije ploda i kada je normativna granica da je „sve u redu“. Zato žene često kroz gubitak trudnoće prolaze same, jer nisu stigle da objave da su trudne čekajući sigurnu 12. nedelju.

Prevazilaženje gubitka trudnoće u samoći i tišini za žene koje moraju da se vrate na posao je veliki pritisak kako za ženu, tako i za par. Setimo se fotografije koju je objavila američka manekenka Krisi Tajgen, nakon što je imala spontani pobačaj i reakcije koje su bile oprečne – od pozitivnih jer se konačno javno govori o traumi kroz koju mnoge žene prolaze, do onih izrazito negativnih koji podrazumevaju da je ta trauma isključivo pitanje intime žene i para koji prolaze kroz nju.

Autor: Mašina.rs