Foto: Cemaforum

Radnici i radnice u Srbiji se ne mogu osloniti na štrajkačke fondove svojih sindikata ukoliko se odluče za obustavu rada u cilju poboljašanja radnih i materijalnih uslova u svojim firmama.

Sindikalni štrajkački fondovi služe, kako im i ime kaže, za pomoć radnicima tokom štrajka. Iz mase novca koja se prikupi od članarina u sindikalnim organizacijama određeni procenat se odvaja u fond koji služi kao zalog za održavanje štrajka tako što se radnicima koji su u obustavi rada solidarno isplaćuje deo zarade kako bi se koliko toliko nadomestilo ono što tokom štrajka gube.

Što veći štrajkački fond to je i veća mogućnost održavanja štrajka odnosno vršenja pritiska na poslodavce. Ipak, sudeći po odgovorima i ćutanju koje smo dobili iz domaćih sindikata – štrajkačkih fondova u Srbiji nema.

„Koliko je meni poznato ne znam da li neki sindikat ima štrajkački fond“, kaže za Mašinu Željko Veselinović, predsednik Ujedinjenih sindikata „Sloga“. Do zaključivanja ovog članka odgovore nismo dobili iz Saveza samostalnih sindikata Srbije i Ujedinjenih granskih sindikata „Nezavisnost“.

„Članarina u sindikatima je 1% od zarade. U poslednje vreme sve više sindikata tu članarinu spušta na 10, 50 ili 100 dinara i samim tim ne postoji način da se oformi štrajkački fond i da se eventualno svakog meseca popunjava“, objašnjava Veselinović za Mašinu.

Članirine su osnovni, a za većinu sindikata i jedini izvor prihoda, a s obzirom da su zarade u Srbiji male mogućnost formiranja i popunjavanja štrajkačkih fondova, nakon što se pokriju drugi troškovi rada sindikata, je jako mala.

„Znači štrajkački fondovi u sindikatima u Srbiji ne postoje. Svako ko kaze drugačije, odgovorno tvrdim, da ne govori istinu. Sa novcem koji sindikati imaju na računima moguće je možda isfininansirati nekoliko dana štrajka, ali to je sve. Više od toga nije moguće jer se gro članarine koja se isplaćuje sindikatima od zarade zaposlenih upravo i vraća tim zaposlenima kroz razne vidove pomoći za lečenje, smrtne slučajeve, rođenje deteta, paketiće, školski pribor i slično, kao i nepovratne pozajmice, tako da prostora za štrajkački fond nema. Dokle god članovi sindikata budu gledali sindikat kao banku ili socijalnu ustanovu mi štrajkačke fondove nećemo ni imati“, objašnjava predsednik „Sloge“.

Da su štrajkački fondovi pomalo zaboravljeni u Srbiji svedoči i to da relevantni stručnjaci za radno pravo nisu mogli da nas upute na savremenu stručnu literaturu koja se teorijski ili analitički bavi ovim pitanjem u lokalnom kontekstu.

Drugačiji model – drugačiji budžeti

Veliki broj sindikata u Evropi i svetu ipak ima pozamašne štrajkačke fondove. Deo razloga svakako jeste to što su oni često u bogatijim zemljama, međutim to nije sve. Zanimljiv primer su sindikati u španskoj Baskiji.

Radnici i radnice u Baskiji imaju najveći broj dana u štrajku u Evropi u poslednjih trideset godina. Razlog tome je vrlo jasan – dva najveća sindikata, kojima pripada dve trećine radnika Baskije, Radnička solidarnost Baskije (ELA) i Nacionalni radnički komiteti (LAB) nisu fokusirani na „socijalni dijalog“ već na radničke akcije i štrajkove.

Ovi sindikati su izgradili takve štrajkačke fondove da radnicima koji štrajkuju mogu isplaćivati minimalne zarade koje su nešto veće od 1000€. Štrajkački fondovi ovih sindikata se mere u desetinama miliona evra a kako bi se oni popunjavali u njih se izdvaja između 15 i 25% od članarina.

Sa takvim fondovima ovi sindikati su uspevali da podrže radnike koji su bili u štrajku godinu dana pa čak i nekoliko godina.

Teško je očekivati da će radnici u Srbiji u dogledno vreme moći da dođu do takve potpore za svoje akcije, ipak na sindikatima je da pronađu modele i stvore i materijalnu moć koja je nužna za uspešne borbe protiv moćnih poslodavaca.

Autor: Mašina.rs