Foto: Pixabay
Zakon o radu koji je donet 2014. godine odredio je sudbinu mnogih ljudi u Srbiji. Ujedno, ovaj dokument je stvorio osnovu za razvoj nekih od ključnih politika vladajuće stranke.
Veliki reformski procesi, najavljeni s dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, otpočeli su izmenama sistemskih propisa, gde je među prvima na udaru bio Zakon o radu (ZoR), a njegova najveća žrtva – prava radnika. U Srbiji postoji tendencija da se ovakvi zakoni donose uz što manje učešće javnosti, akademske zajednice ili građanskog društva. Osam godina kasnije, posledice reforme radnog zakonodavstva u Srbiji osećaju svi koji su na tržištu rada, bez obzira na to da li su zaposleni ili radno angažovani.
Koga još briga šta javnost ima da kaže?
Proces izmene aktuelnog Zakona o radu otpočeo je 2013. godine, i protekao burno. Predstavnici sindikata su napustili rad radne grupe kritikujući netransparentnost procesa, pozvali na bojkot javne rasprave i tražili ostavku tadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića (u čijoj nadležnosti nije bilo donošenje ovog zakona). Uprkos tome, predstavnici ministarstava i udruženja poslodavaca dogovorili su tekst Nacrta izmena i dopuna zakona i objavili poziv i program javne rasprave.
Javna rasprava za propis donet bez konsenzusa ključnih aktera trebalo je da se sprovede tokom novogodišnjih i božićnih praznika i da traje dvadeset dana, u okviru propisanog zakonskog minimuma (iako, primera radi, Republički sekretarijat za javne politike daje preporuku da trajanje javne rasprave za sistemske zakone i propise koji naročito zanimaju javnost bude ne kraće od 30 dana).
Međutim, nakon protesta predstavnika sindikata, studenata i zainteresovane javnosti i prekidanja javne rasprave u Novom Sadu, otkazana su i druga dva planirana skupa (u Beogradu i Kragujevcu). Usledio je štrajk upozorenja i nakratko se stalo s donošenjem zakona. Nakon parlamentarnih izbora 2014. godine, nova vlada Srbije (s novim premijerom) odlučila je da nastavi sa započetim reformama, i Skupština RS je usvojila izmene i dopune Zakona o radu jula 2014.
Prema važećim propisima, cilj sprovođenja javne rasprave je da se, u informisanom dijalogu sa zainteresovanom javnošću, donesu najbolja rešenja na predložene izmene propisa u javnom interesu. Čini se da je model ignorisanja javnosti, netransparentnost procesa i neznanje donosilaca odluka u narednim godinama postalo norma, a da je najslikovitiji primer toga bio upravo proces izmena i dopuna Zakona o radu (2014).
„Da se nemački investitori osećaju kao kod kuće…“
Usvajanje ZoR-a su pozdravili, osim poslodavačkih udruženja, NALED i Američka privredna komora u Srbiji (AmCham). NALED je tokom procesa izmena zakona sprovodio i intenzivnu kampanju podizanja svesti „Pitajte KADA“, u obliku kratkih video spotova koji su imali za cilj da podstaknu kako javnu upravu tako i zainteresovanu javnost da podrže izmene zakona.
Posebno su istakli da će ovim zakonom biti ukinute nepotrebne administrativne procedure, kao i da će biti omogućeni novi vidovi zapošljavanja i lakše zapošljavanje starijih osoba, kojima je ostalo nekoliko godina do penzije. Iz AmChama su navodili da će novi zakon omogućiti pravnu sigurnost, garancije investitorima, ali i sprečiti zloupotrebe nesavesnih poslodavaca, kao i nesavesnih zaposlenih.
Pohvalama se pridružila i Vlada RS ističući da su prioritet bili fleksibilizacija i liberalizacija tržišta rada, kako bi Srbija postala prijemčivija stranim investitorima, odnosno kako je tadašnji premijer izjavio, „da se nemački investitori osećaju kao kod kuće“, a tadašnji ministar finansija dopunio: „Sada ima smisla investirati jer je jeftino i ima perspektivu. Kasnije ćemo ili biti skupi, ako budemo uspešni, ili ćemo propasti pa ulaganje neće imati smisla“.
U drugom slučaju, tadašnji ministar za rad je izjavio da se tokom donošenja izmena i dopuna zakona vodilo računa o radnicima, kao i da se u Zakonu o radu nalazi „dosta levičarskih ideja“. Mesto ministra rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja (prethodno Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike) pripalo je Aleksandaru Vulinu, što je predstavljalo kadrovsko rešenje koje je u to vreme, iz perspektive vlasti, bilo neophodno da bi se do kraja završio proces izmena i dopuna zakona o radu i sprovele štetne reformske politike u sferi rada.
Ceo tekst možete pročitati na portalu: Mašina.rs.
