Tužilaštvo i politički pritisak: Zid ćutanja kad država i tajne službe zastrašuju novinare

Ima li Tužilaštvo snage da se izbori sa već legendarnom „političkom voljom“ i utvrdi činjenice o slučajevima prisluškivanja kao što je „Vulingejt“? Kako to da do sada gotovo nijedan slučaj napada na novinare, njihovog praćenja ili prisluškivanja nije rasvetljen kada je u njih umešana država? Na koji to način utiče na novinare?

Cilj svakog autoritarca je da sludi i zastraši, izoluje, rasparča i slomi svoje kontrolore, oponente, kritičare ili makar samo one koji bi da budu prosto svoji i slobodni. Naročito vole da to rade novinarima, jer to najefikasnije učvršćuje autoritarce.

Utabani metod je zloupotreba tajnih službi, prisluškivanje i praćenje novinara, a najbolja odbrana su tužilaštvo i sud. Zato su, nakon poslednje afere, poznatije kao „Vulingejt“, kad se ministar vojni „autovao“ i javno komentarisao tekst koji nije objavljen, sve oči ponovo uperene ka tužilaštvu. Ima li ono snage da se izbori sa onom već legendarnom „političkom voljom“ i utvrdi činjenice?

Tužilac za visokotehnološki kriminal Branko Stamenković kaže za Cenzolovku da to tužilaštvo postupa po prijavi od 18. februara 2020. podnetoj od strane Đ. K.

„Druge prijave nisu dostavljene ovom tužilaštvu. Javnost je obaveštena da se preduzimaju radnje i mere u skladu sa zakonom i da će o rezultatima ista biti obaveštena blagovremeno.“

Ovaj odgovor tužioca Stamenkovića, tri nedelje nakon skandala sa ministrom odbrane, otkriva nekoliko važnih stvari. Prvo, da Tužilaštvo nije smatralo da treba da preduzme istragu po službenoj dužnosti iako su Veljko Lalić, glavni i odgovorni urednik Nedeljnika, malog ali vrlo važnog njuz magazina, i bivši ministar odbrane, sada opozicionar, Dragan Šutanovac, vrlo jasno i argumentovano izneli sumnje u prisluškivanje i zloupotrebu podataka dobijenih prisluškivanjem.

Šabić: Bizarno i nezakonito poigravanje sa institucijama

Mnogi novinari sa kojima je Cenzolovka ovih dana kontaktirala bili su ubeđeni da Tužilaštvo radi po službenoj dužnosti i da se nije ograničilo samo na prijavu Đorđa Komlenskog, poslanika u Skupštini Srbije, koji je svog partijskog šefa Aleksandra Vulina „prijavio“ sa očiglednom namerom da ta prijava bude odbačena, a sve sumnje razvejane.

Jer, Komlenski je postavio pitanje da li je Vulin prisluškivao, iako je unapred svakome jasno da je pitanje lažno i da teško možemo da zamislimo Vulina kako hakerski za kompjuterom upada u Lalićev mejl u potrazi za opasnim vojnobezbednosnim podacima koji ugrožavaju odbranu države.

I tu dolazimo do druge važne stvari na koju ukazuje odgovor tužioca Stamenkovića.

Već drugi put Tužilaštvo u istrazi, ako se to tako zove, sledi „trag“ koji mu dobacuje onaj ko je sumnjiv, a ne onaj na koji ukazuje žrtva. Prijava Komlenskog je varijanta onoga što smo videli kad je gradonačelnik Novog Sada Miloš Vučević podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra i Andreja Vučića zbog slučaja „Jovanjica“, odnosno navoda o njihovoj povezanosti sa vlasnikom imanja na kome je pronađena marihuana.

„To promptno reagovanje našeg tužilaštva na ’autokrivične’ prijave – kad ja sam podnesem prijavu protiv sebe ili zamolim moju saradnicu ili prijateljicu da to uradi umesto mene – to je samo po sebi bizarno sa stanovišta ozbiljnog razumevanja prava. Ali tu imamo formalne konsekvence. U Krivičnom zakoniku imate odredbu da neko ko sam sebe prijavi a da nije izvršio krivično delo, vrši krivično delo. To je kažnjivo čak i zatvorom. Nije prostor krivičnog gonjenja prostor za jeftine, teatralne političke parade. S tim se ne sme niko igrati. Sećate se krivične prijave koju je Vučević podneo protiv braće Vučić. U kameru kaže znam obojicu i poznajem ih kao najpoštenije ljude, jutros sam protiv njih podneo krivičnu prijavu. Pa to zvuči nadrealno. Ista situacija je i sa Komlenskim. To je poigravanje sa ozbiljnim institucijama države“, kaže za Cenzolovku Rodoljub Šabić, advokat i bivši poverenik za informacije od javnog značaja.

Da li to tužilaštvo učestvuje u toj „jeftinoj, teatralnoj političkoj paradi“? Spolja izgleda da upravo to radi, jer ne radi ništa drugo osim što postupa po prijavi Đorđa Komlenskog.

Zanimljivo je da je u nešto dužoj prepisci sa Cenzolovkom, upravo na temu toga šta bi Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal trebalo ili moglo da radi na slučaju očiglednog prisluškivanja Veljka Lalića (da pokrene istragu nezavisno od prijave Komlenskog i uzme izjave svih aktera i žrtava afere, na primer), tužilac Branko Stamenković potegao argument profesionalnosti naspram amaterizma.

Izvan Tužilaštva, po pravilu, ljudi ne znaju šta treba da se radi, kaže Stamenković, i to je istorijski dokazano:

„Sve radnje koje su do sada preduzete predstavljaju rezultat raspoloživih podataka i činjenica koje mogu imati dokaznu snagu, i u tom smislu će se postupanje Posebnog tužilaštva za VTK i nastaviti. Treba znati da se do sada u velikom broju slučajeva, istorijskih ili savremenih, nije pokazalo kao izgledno ili tačno ono što javnost ili osobe koje nisu profesionalci smatraju da je potrebno uraditi u krivičnom postupku, ili da određene tvrdnje imaju kvalitet i snagu dokaza, i to mislim da treba imati u vidu“, odgovorio nam je Stamenković mejlom.

Igra žmurke sa Tužilaštvom

Nijedan novinar sa kojim je Cenzolovka razgovarala u prethodnih nekoliko dana nije pristao na igru žmurki u kojoj se Tužilaštvo krije iza paravana tužilačkih metoda nejasnih amaterima. Očigledno, vlada opšte nepoverenje.

Veljko Lalić je u intervjuu za Cenzolovku rekao da očekuje da će Tužilaštvo odbaciti prijave, čak i onu protiv N. N. službenog lica, koju je Nedeljnik podneo i koja ni posle nedelju dana nije stigla u Tužilaštvo, ali da smatra da je važno da se uzmu izjave od svih aktera da bi, nakon promene vlasti, bile valorizovane.

Ceo tekst možete pročitati ovde.

Izvor: Cenzolovka