Foto: CEMA - Luka K.

Održivi turzam, podrazumeva privrednu granu koja vrši minimalan uticaj na životnu sredinu i lokalnu kulturu, istovremeno pomažući sticanje zarade, nova radna mesta i zaštitu lokalnih ekosistema. Naime, to je odgovoran turizam koji se prijateljski odnosi prema prirodnoj i kulturnoj baštini.

Širenje ideje „povratka prirodi“ u vezi je sa razvojem društva i civilizacije, naročito u drugoj polovini XVIII i početkom XIX veka. U tom periodu je strah od prirode zamenjen impresijama o njenoj neponovljivosti. Priroda je postala predmet divljenja, a brojna putovanja otmenih i obrazovanih, koja su bila trend toga vremena, samo su išla na ruku takvim stavovima. Razvoj saobraćaja u dolazećem progresu i porast slobodnog vremena, uslovio je da veze prirode i čoveka postanu oličene i u savremenom fenomenu putovanja i životnog stila koji danas zovemo turizmom.

Životna sredina i priroda imaju značajno mesto u slobodnom vremenu čoveka. Turizam je prostorno veoma relevantan fenomen, ne samo zbog svoje masovnosti i planetarne rasprostranjenosti, već i zbog toga što je prostor njegov osnovni resurs koji on istovremeno teži da očuva i transformiše.

Razvoj turizma je znatno više nego kod drugih delatnosti uslovljen kvalitetom životne sredine, njenih prirodnih i kulturnih vrednosti i osobenosti. Stepen očuvanosti i atraktivnosti životne sredine se neposredno odražava na mogućnosti za razvoj turizma na datom prostoru, naročito ako je u pitanju rekreativni turizam. Međutim, ekspanzivan razvoj turizma posle Drugog svetskog rata, pokazao je da stihijnost ima slične negativne posledice na očuvanje životne sredine, kao i nekontrolisan razvoj industije i urbanizacije.

Prema ispitivanjima eksperata Evropske unije kompleksnost uticaja turizma na životnu sredinu naročito je izražena u sledećim tipovima prostornih celina:

•  zaštićena prirodna dobra;
•   planinske oblasti;
•   primorske regije.

Za ove tipove prostornih celina karakteristično je da nekontrolisan razvoj turizma, neutemeljen na preciznim programima i planovima i praćen obimnom izgradnjom smeštajnih i infrastrukturnih sadržaja, proizvodi negativne efekte u vidu ugrožavanja flore, faune i njihovih staništa, degradacije pejzaža, prevelikog otpada, čije prečišćavanje i odlaganje, uglavnom, nije regulisano na optimalan način. Ovi problemi se dodatno multiplikuju, usled dominantne sezonske koncentracije turističkog prometa i njegove ograničenosti na relativno male površine, koje su, istovremeno, izložene pritiscima drugih privrednih aktivnosti – poljoprivrede, ribarstva, brodogradnje, urbanističke izgradnje i slično.

Koncepcija održivog razvoja je stekla svoju punu afirmaciju na Konferenciji UN-a o životnoj sredini i razvoju u Rio de Ženeiru, 1992. godine, gde je jasno naglašeno da zaštita životne sredine mora da predstavlja integralan deo sveukupnog ljudskog razvoja. Prema ovome svaka delatnost (pa i turizam) mora, prilikom planiranja i donošenja odluka, maksimalno da uvažava zahteve životne sredine, kako bi njen razvoj bio trajan, jer u suprotnom može doći do degradacije, pa i do potpunog samouništenja.

Koncepciju održivog ili usklađenog razvoja, ne bi trebalo shvatiti kao strogo određenu definiciju, već kao proces promena u odnosima koji se uspostavljaju između društvenih, ekonomskih i prirodnih sistema i procesa. Taj proces se može samo postepeno ostvarivati, jer su i zahtevi koji se postavljaju pred ljudsko društvo veoma kompleksni. Tu se misli, u prvom redu, na formiranje nove ekološke svesti, na povećanje odgovornosti državne uprave, odgovarajuću reviziju postojećeg ekonomskog i pravnog poretka i veće uključivanje nauke u razrešenje aktuelnih problema zaštite životne sredine.

Naredna tema: Ekološki stub održivog razvoja

Izvor: Cemaforum

Projekat ''Stubovi održivog razvoja u zapadnoj Srbiji'' realizuje Centar za monitoring i aktivizam - CEMA uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom  projektu predstavljaju stavove autora i nužno ne izražavaju stavove donatora.