Foto: Pixabay

Ako je istorijski fašizam bio način da evropske posedničke klase očuvaju svoj položaj pred udarom proleterskih revolucija, onda će savremeni eko-fašizam biti način da se očuva status quo pred udarom klimatskih promena i velike seobe naroda koju će one izazvati.

Bliskost desnice i interesovanja za očuvanje životne sredine nije nova pojava, mada nije tako ni očigledna. U pitanju je složen odnos koji se menjao u skladu s razvojem savremene desnice, ali i u zavisnosti od odnosa snaga između levice i desnice i sve urgentnijeg postavljanja „ekološkog pitanja“ kako u visoko, tako i u manje razvijenim društvima.

Na strogo idejnoj ravni, skoro sve struje političke desnice baštine neke zajedničke predstave o tome šta je u jednom društvenom poretku „prirodno“, odnosno koja su ponašanja i moralni običaji (ne)poželjni sa stanovišta biološke „prirode“ čoveka, da li je društvena hijerarhija samo izraz određenih bioloških činjenica i da li se pretpostavlja neko izgubljeno drevno stanje u kome su vladali usklađeni društveni odnosi između društvenih grupa (klasa, polova, itd) i pojedinaca (na selu, u patrijarhalnoj proširenoj porodici, esnafskoj zajednici i tome slično).

Prema tome, svaki progresivizam i želja za radikalnom promenom u najboljem slučaju su uzaludni, a u najgorem, predstavljaju aktivno kvarenje čoveka kao moralnog bića i čovečanstva kao zajednice. Ukratko, u staroj raspravi nature vs. nurture, desnica će pre držati stranu ovom prvom konceptu.

Intuitivno gledano, borba za očuvanje i unapređenje životne sredine jeste, ili bi bar trebalo da bude, prirodan produžetak ovakvih zamisli – ukoliko je čovek velikim delom biće (skoro nepromenljive) prirode, onda je ključno sačuvati sredinu u kojoj on može da ostvari svoje težnje i koja te težnje, uostalom, i pothranjuje. Stvar je još očiglednija ako se uvede pojam čistote – ako nacija ili rasa treba da bude moralno i demografski čista, podrazumeva se da ona to može biti jedino u uslovima nezagađenog prirodnog okruženja.

Međutim, sa istorijskog stanovišta, životna sredina – shvaćena kao skup ekosistema na čijoj se podlozi razvijaju i propadaju ljudska društva – pojavljivala se u političkim programima desnica uglavnom na marginama i tek ponekad, u zavisnosti od trenutne društvene klime. Neki od prvih boraca za očuvanje životne sredine na Zapadu bili su u isto vreme i otvoreni rasisti, iako se jasnija i svesnija artikulacija ovih veza odvija tek s razvojem istorijskog fašizma i, potom, ekološkog pokreta posle Drugog svetskog rata i pokušaja ekstremne desnice da se u njega infiltrira.

Ideja „krvi i tla“, kao ključna ideološka komponenta istorijskog nacizma (mada je od njega starija), po sebi podrazumeva otklon od urbanizovanog industrijskog društva i povratak patrijarhalnoj seoskoj idili u kojoj je moguće (do)živeti mističku vezu između krvi jednog naroda i zemlje koju on tom krvlju natapa.

Otuda je jedan narod dužan da se stara o svojoj zemlji i da je unapređuje, a njegovi najbolji sinovi i kćeri – čestiti seljaci i seljanke – na svojim plećima izdržavaju celu naciju, pa čak i njene urbane, dekadentne pripadnike. Ova ideja se, naravno, i danas može naći kao maltene automatski refleks kolektivne svesti u industrijalizovanim društvima, bilo kao nostalgija za prostotom i čistotom sela, bilo kao fantazije o poljoprivredi kao razvojnoj šansi. Iako reakcionarno artikulisana kao žal za selom koje nikad nije bilo onakvo kakvim se zamišlja, uglavnom joj nedostaje rasistička ili otvoreno nacistička, istrebiteljska formulacija.

Ceo tekst možete pročitati na portalu: Mašina.rs