Rad od kuće: nadzor i kontrola i potreba da se zaštiti privatnost radnika i radnica

Pandemija je dovela i do porasta broja ljudi koji rade od kuće. Poslodavci su brzo posegnuli za savremenim alatima za praćenje i nadgledanje radnika što stvara potrebu za pravnim regulisanjem i jasnim potezima sindikata u cilju zaštite prava radnika i radnica koji rade od kuće.

U toku pandemije smo saznali da postoje tzv. esencijalni radnici i radnice – oni koji svoje poslove moraju da obavljaju na radnom mestu i od kojih zavisi zapravo čitava društvena infrastruktura – i oni neesencijalni – svi ostali koji su mogli da obavljaju rad od kuće. Esencijalni su, čini se, dobili ovaj epitet kao svojevrsnu nagradu za veće izlaganje riziku od zaraze virusom COVID 19, umesto povećanja plata i boljih radnih uslova. Neesencijalnim je pak ovaj epitet dao mogućnost da u tišini, ili buci, svoga doma nastavljaju da rade svoj posao.

Britanska sindikalna konfederacija (TUC) s pravom je, nakon sprovedene ankete, upozorila da potencijalni nastavak rada od kuće preti da napravi novu „klasnu podelu“ među radništvom. I zaista, prava „socijalna distanca“ događa se na ovoj osi, esencijalni/neesencijalni, a protiv-pandemijska fizička distanca privilegija je i mogućnost „kućnog“ radništva. Međutim, ukoliko želimo da ovu socijalnu distancu smanjimo i povučemo nove linije solidarnosti među radništvom, nikako ne bismo smeli da se fokusiramo isključivo na defanzivnu zaštitu prava „esencijalnog radništva“.

„Nova normalnost“ traje sada već dve godine, za veliku većinu radnika i radnica, rad od kuće postao je svakodnevica. Zavod za statistiku procenjuje da je od ukupnog broj zaposlenih do kraja 2020. godine u Srbiji bilo oko 9,2 procenta onih koji rade od kuće. Uzmemo li ovde u obzir da je ovo brojka samo zvanično zaposlenih – bez frilensera, samozaposlenih preduzetnica, paušalaca itd. – broj onih koji zapravo već duže vreme rade od kuće i na taj rad su naviknuti drastično je veći. Činjenica je takođe i da postoji hroničan nedostatak radne snage u uslužnim sektorima, poput sektora informaciono-komunikacionih tehnologija (IKT), te da se sada mogućnost fleksibilnog rada javlja kao deo „employer branding“ strategije poslodavaca, u cilju privlačenja radne snage.

I dok mogućnost rada od kuće postaje polako standard u narastajućim, bolje plaćenim sektorima na tržištu rada, domaći sindikati još uvek ne razvijaju strategije za ulazak u ove pretežno nesindikalizovane delatnosti privatnog sektora. Zapravo, delatnosti bez kojih je budućnost sindikalizma gotovo izvesno nepostojeća. Baš zbog toga, zakonsko uređenje rada od kuće trebalo bi da predstavlja jednu od glavnih strateških tačaka domaćih sindikata kroz koju bi mogli da mobilišu mladu radnu snagu u privatnom sektrou i delimično povrate poverenje u sindikate.

Ceo tekst možete pročitati na portalu Mašina.rs.