Foto: CEMA / Luka K.

Lokalne zajednice su mesto gde se susreću i pokreću skoro svi aspekti razvoja, tako da većina ciljeva održivog razvoja utiče na njih. Suživot i međusobna interakcija ljudi se uglavnom odvija u njihovim lokalnim zajednicama, gde stvaraju vrednost, gde ih inspiriše ili na njih utiče okruženje, i gde ne bi trebalo da dopuste svojim susedima da zaostanu za njima. Većina jedinica lokalne samouprave u Srbiji se muči s izazovima lokalnog održivog razvoja jer im nedostaje neophodna autonomija i instrumenti za njihovo prevazilaženje.

U Srbiji, jedinice lokalne samouprave obavljaju širok spektar poslova, no u svega nekoliko oblasti imaju istinski suverenu nadležnost. Pod nadležnošću jedinica lokalne samouprave u celosti se nalaze kultura, rekreacija, predškolsko obrazovanje, komunalne usluge, lokalni putevi i stanovanje – i one su pokrivene različitim ciljevima održivog razvoja. Radi obavljanja poslova u svojoj nadležnosti, jedinice lokalne samouprave osnivaju lokalna javna preduzeća, poput komunalnih preduzeća za vodosnabdevanje i otpadne vode, odlaganje čvrstog otpada ili daljinsko grejanje, kao i ustanove u različitim oblastima (obrazovanje, kultura, sport, socijalna politika, itd.).

U mnogim preostalim oblastima — poput socijalne zaštite, obrazovanja, zdravstva i zaštite životne sredine — jedinice lokalnih samouprava uglavnom su izvršioci. Reč je o znatno centralizovanijoj postavci nego što je to uobičajeno u Evropi, pogotovo imajući u vidu da Srbija ima neke od najvećih jedinica lokalne samouprave na evropskom kontinentu.

Takođe, jedinice lokalne samouprave imaju relativno ograničeno ovlašćenje za oporezivanje i ubiranje poreskih prihoda (koji uglavnom potiču od poreza na nepokretnosti), te veći deo njihovih prihoda zavisi od raspodele nacionalnih poreskih prihoda i republičkih transfera.

Stambeni prostor u sopstvenom vlasništvu pruža ekonomsku sigurnost, ali je potrebno poboljšanje komunalnih usluga, posebno upravljanja otpadom. U ovoj oblasti Srbija ozbiljno zaostaje kako u poređenju s drugim zemljama, tako i u odnosu na sopstveni potencijal. Obuhvat opštinskog prikupljanja otpada je 80%, dok 20% otpada ne završava na opštinskim deponijama. Ova srazmera sama po sebi nije zadovoljavajuća, i većina tih deponija ne zadovoljava propise Evropske unije.

Mnogi urbani, ekološki, bezbednosni i društveni problemi koji karakterišu ljudska naselja veoma su specifični za svako naselje i iziskuju lokalnu akciju. I jedino se s takvom akcijom mogu prevazići veliki društveni i ekološki izazovi održivosti s kojima se suočava čovečanstvo.

Situacija je još gora s prečišćavanjem i odlaganjem otpadnih voda jer se samo 17% otpadnih voda prečišćava (tek je 35 od 50 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda u funkciji). Poboljšanja u ovoj oblasti predviđena Strategijom za upravljanje otpadom se ne ostvaruju, mada prevashodno iziskuju bolju mobilizaciju zajednice i koordinaciju politika na lokalnom i nacionalnom nivou, uz troškove koji se mogu priuštiti.

Posebno upadljiv problem lokalnih vlasti je obim i istrajnost nezakonite izgradnje tokom protekle dve decenije. Procenjuje se da je udeo svih neformalnih naselja 5-25% (što je slično situaciji u susednim zemljama). Ova neformalna naselja se klasifikuju bilo kao prigradska, rezidencijalna područja, s privatnim porodičnim kućama izgrađenim na privatnom ili državnom zemljištu, ili neuslovna naselja, podignuta na državnom zemljištu, uglavnom nastanjene ranjivim grupama poput Roma (ovo drugo je manje česta pojava).

Odsustvo bilo kakvog planiranja pri njihovom razvoju ih opterećuje dugoročnim razvojnim problemima, poput nedovoljnog prostora izdvojenog za zadovoljavanje zajedničkih javnih potreba – kao što su ulice i parkovi.

Takva naselja obično pate od niskog nivoa komunalnih usluga i infrastrukturnih problema, posebno u pogledu kanalizacije i daljinskog grejanja.

Lokalnim zajednicama nedostaju instrumenti i veća lokalna autonomija kako bi preuzeli potpunu odgovornost za rešavanje razvojnih problema. Ključni izazov za lokalni razvoj, pogotovo u velikim gradovima, jeste da se sami građani suoče i skupa, kao zajednice, uhvate u koštac sa složenim lokalnim problemima.

Takođe je poseban izazov obezbediti da ove promene ne zaobiđu ranjive grupe, što najčešće podrazumeva naročito lokalizovana rešenja. Baš kao što se centralno planiranje pokazalo nesposobnim da distribuira robu tamo gde je ona potrebna, tako su i lokalne zajednice, a ne centralni nivo vlasti, te koje znaju kome je potrebna pomoć i koja vrsta pomoći. Zajedničko prevazilaženje takvih izazova ono je što čini zajednicu, i znatno nadmašuje puki zbir raznih već nabrojanih aspekata razvoja.

(Napomena: Statistički podaci korišćeni iz publikacije ''Održivi razvoj Srbije – kako stojimo?'' / CEVES)

Naredna tema: Solidarna ekonomija

Izvor: Cemaforum.rs

Projekat ''Stubovi održivog razvoja u zapadnoj Srbiji'' realizuje Centar za monitoring i aktivizam - CEMA uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom  projektu predstavljaju stavove autora i nužno ne izražavaju stavove donatora.