Foto: Pixabay

Godišnji barometar američke nevladine organizacije Ajreks svrstao je Srbiju među države sa slabim informacionim sistemom. Gori od nas je samo Azerbejdžan (11), na istom smo nivou kao Rusija i Belorusija, dok su Bosna i Hercegovina i Gruzija dobile nešto više poena od Srbije, ali su u istoj grupi država u kojima su kvalitetne informacije veoma ograničene i u kojima većina ljudi nije u stanju da prepozna dezinformacije.

U javnosti generalno dominiraju dezinformacije, zlonamerne informacije i jezik mržnje. Mediji oblikuju sadržaj obično u skladu sa političkim stavovima koje promovišu, a manje vode računa o javnom interesu. U Srbiji dominiraju štampani i elektronski mediji koji ne oklevaju da objave očiglednu neistinu. Predstavnici vlasti ekstenzivno šire lažne vesti da bi sebe predstavili u boljem svetlu. Lažne vesti su im najvažniji alat za pridobijanje glasača.

Ovako izgleda deo opisa informacionog sistema u Srbiji koji je objavio Ajreks (IREX), američka nevladina organizacija koja se bavi problemima u medijima nerazvijenih demokratija. Srbija je u Barometru koji je nazvan „Vajb“ ocenjena kao zemlja sa „slabim informacionim sistemom“, što označava zemlju u kojoj su kvalitetne informacije dostupne samo za mali broj tema ili su geografski ograničene. Takođe, to je zemlja u kojoj cirkuliše značajna količina dezinformacija i jezik mržnje. U takvoj zemlji većina ljudi ne prepoznaje i ne odbacuje dezinformacije.

Barometar je prvi takve vrste i na izvestan način nastavak je godišnjeg istraživanja „Održivosti medija“ koji je Ajreks objavljivao od 2001. do 2019, uz podršku USAID-a. Promena istraživanja bila je, kažu autori, uslovljena velikim promenama u sferi informisanja, u načinu na koji se informacije oblikuju, šire i upotrebljavaju, a posebno zbog razvoja digitalnih medija i društvenih mreža.

Za grupu u kojoj je Srbija kaže se da je ograničeno pravo na informacije ili je neadekvatan pristup kanalima na kojima ima kvalitetnih informacija. Mnogi od kanala nisu uređivački nezavisni.

Slučaj Srbije – analiza

Protekla turbulentna godina iznedrila je dve nove pojave: nekritičko izveštavanje o kandidatima tokom predizborne kampanje i prosto prenošenje, odnosno transmisiju, zvaničnih informacija iz vlasti tokom vanrednog stanja. Štampa je prekršila Etički kodeks novinara, prema podacima Saveta za štampu, u čak 3.643 tekstova. Dogodila se eksplozija lažnih vesti i ekstenzivni napori vladajuće stranke i predsednika da onemoguće svaku kritiku u medijima. Po prvi put, u poslednje dve godine, uhapšeno je nekoliko novinara, zabeleženo je 189 napada na novinare, 32 fizička napada i 14 napada na njihovu imovinu. Glavni problem u Srbiji jeste nefunkcionalan pravni sistem, što utiče i na medije.

Ogroman je broj registrovanih medija (više od 2.500) i oni bi mogli da pruže infrastrukturu za informisanje visokog kvaliteta. Međutim, oštra podela u medijima, koja je proizvod polarizovanog društva, dovodi do niskog kvaliteta informacija.

Barometar je medije u Srbiji podelio u dve grupe: na one koji proizvode kvalitetne informacije u skladu sa profesionalnim standardima i na mnogo brojniju i veću grupu medija koji proizvode obilje sadržaja na neetičan i neodgovoran način. Ova veća grupa ne poštuje činjenice i ne izveštava istinito o političkim događajima. Prema istraživanju Centra za stratešku politiku, svaki šesti naslov u dnevnim novinama bila je lažna vest.

Nema dovoljno ljudi u medijima koji bi mogli da proizvedu kvalitetan sadržaj.

Nema dovoljno visokoobučenih medijskih profesionalaca koji bi proizveli kvalitetan i raznovrstan sadržaj. Nivo raznovrsnosti tema u srpskim medijima je nedovoljan, a nivo predstavljanja različitih vrednosti i ideja je čak i gori.

Izveštavanje o lokalnim temama je nedovoljno. Nedostaje obrazovanje uredničkog kadra. Urednici u tabloidima ne poštuju profesionalne i etičke standarde jer se takvo ponašanje ne kažnjava.

Mediji oblikuju sadržaj obično u skladu sa političkim stavovima kojima su naklonjeni, a manje vodeći računa o javnom interesu. U Srbiji dominiraju štampani i elektronski mediji koji ne oklevaju da objave očiglednu neistinu.

Primećeno je pogoršanje u odnosu na prethodne godine, a panelisti su posebno istakli da predstavnici vlasti ekstenzivno šire lažne vesti da bi sebe predstavili u boljem svetlu. Lažne vesti su im najvažniji alat za pridobijanje glasača. Nema profesionalnih posledica za širenje lažnih vesti.

Najviše dezinformacija šire tabloidi i društvene mreže. Ne postoje efektivne sankcije za neprofesionalan rad koje bi mogle da zaustave ovakvu praksu. Zvaničnici ne oklevaju da na pres konferencijama lažu i značajno doprinose širenju lažnih vesti. Lažne vesti i, još više, poluistine koje su dolazile iz vlasti bile su evidentne tokom pandemije.

Namera da nanese štetu često je jedini motiv predsednika, premijerke i poslanika. Njihov je cilj da svoje političke protivnike predstave kao izdajnike, strane špijune, kradljivce i lažove, i to se uvek radi posredstvom dominantnih medija koji su pod kontrolom vlasti. Jezik mržnje dominira, a regulatorna tela za elektronske medije ne reaguju na njega, kao ni na zlonamerne informacije. Savet za štampu nije dovoljno snažan da zaustavi rast ove pojave.

Jezik mržnje i neistina su pre standard nego izuzetak u tabloidima i tabloidnim televizijama i usmereni su protiv političkih protivnika, javnih ličnosti i kritičkih medija.

Nedostatak odgovarajućih sankcija, u stvari, ohrabruje dalje neprofesionalno i često necivilizovano ponašanje.

Veoma mali broj medija u Srbiji poštuje principe inkluzije i različitosti, dok se u tabloidima uglavnom prenose samo stavovi pravoslavne crkve. Marginalne grupe su slabo prisutne u medijima.

Jednakost polova je takođe problem u medijima u Srbiji iako je Vlada Srbije uključila jednakost polova u Medijsku strategiju. Barometar ističe da su žene zastupljene na reporterskim poslovima, dok gotovo da ih nema na uredničkim i direktorskim pozicijama.

Nema dovoljno materijalnih resursa u zemlji da bi 2.500 registrovanih medija moglo da radi normalno. Od 224 televizije, svega nekoliko može da obezbedi nesmetan rad i produkciju pristojnog sadržaja. Za brojnost medija odgovoran je i nedostatak regulative na medijskom tržištu. Lokalni mediji su u najgorem položaju. Budžet za reklame smanjen je u odnosu na 2019. godinu.

Državni fondovi su kreirali nepravedne uslove, a tržište advertajzinga je veoma politizovano jer glavni oglašivači prate smenu na vlasti i prema tome kreiraju svoje strategije gde plasiraju reklame.

Glavna prepreka za protok informacija je ugroženost novinara, napadi na njih, a istaknuta je činjenica da je četvoro novinara uhapšeno tokom 2020, a više od 100 šikanirano i vređano.

Žene se na društvenim mrežama suočavaju sa brojnim uvredama i pretnjama.

Nekoliko vlasničkih monopola u štampanim i onlajn medijima, te kablovskim medijima doprinose niskoj raznovrsnosti informacija.

U Barometru se posebno opisuje slučaj hapšenja novinarke Nove S Ane Lalić zbog teksta o nedostatku zaštitne opreme u Kliničkom centru Vojvodine. Njen slučaj je uzet i kao ilustracija za nepoštovanje principa da su novinarski izvori zaštićeni jer su joj prilikom hapšenja oduzeta dva telefona da bi se utvrdilo ko su joj izvori.

Nema zvanične cenzure, ali je autocenzura veoma prisutna, naročito kod novinara i urednika koji rade u medijima pod kontrolom vlasti i koji objavljuju informacije u skladu sa tim šta vlasti od njih očekuju.

Dostupnost interneta je takođe slaba i, prema podacima RATEL-a, svega 65 odsto domaćinstava u Srbiji ima neometan pristup toj mreži. Procenat se povećava zahvaljujući mobilnim telefonima. Kablovski operateri su podeljeni tako da korisnici jednog ili drugog nemaju mogućnost da vide sve dostupne programe i kablovske televizije. Primer je informativni program TV N1, koji se smatra najprofesionalnijim programom u Srbiji, a nije dostupan kod svih kablovskih operatera.

Vlasti koriste svoje pojavljivanje u javnosti i pres konferencije da bi širili nepouzdane ili netačne informacije. Portparoli veoma retko uspevaju da izgrade pozitivnu reputaciju među novinarima.

Zakonska regulativa za medije je u skladu sa evropskim standardima, ali se nekonsekventno i selektivno sprovodi.

Aktivnost regulatornih tela je pristrasna, reaguju sporo ili uopšte ne reaguju kada se pojave anomalije u medijskom prostoru.

Istaknuta je generalno slaba obrazovna struktura stanovništva, kao i da samo neke škole imaju adekvatne obrazovne programe za medijsku pismenost. „Umesto da ljudima obezbedi alat da analiziraju i ocenjuju informacije, vlasti traže od građana da veruju da su donosioci odluka nepogrešivi.“

Zaštita privatnih podataka se ne poštuje dovoljno. Iako su usvojeni zakoni koji to omogućavaju, njihova primena je slaba. Mnoga sudska i regulatorna tela ne poznaju zakone dovoljno, tako da nekad štite podatke koji bi morali biti dostupni javnosti.

U Srbiji se ne diskutuje o realnim problemima, nema dijaloga između političkih stranaka, pa se čak i najbanalnije stvari uopšte ne razmatraju. Postoji jasna podeljenost između stavova za vlast i protiv vlasti i to vodi ka konfuziji u javnom mnjenju i generalnoj polarizaciji stanovništva.

Portali koji se bave proverom tačnosti informacija nisu dovoljno vidljivi, tako da lažne vesti imaju znatno veći domet nego procena njihove tačnosti. Građani spremno veruju člancima i publikacijama koje donose provladini mediji i iskazuju nedostatak medijske pismenosti.

Ceo tekst možete pročitati na portalu Cenzolovka.