Foto: CEMA / Luka K.

Postavlja se pitanje čija je odgovornost briga o održivom razvoju. Da li je država odgovorna za sprovođenje politike koja je u skladu sa principima održivog razvoja, ili je to možda uloga civilnog društva i medija? Koja je tu uloga privrede? Da li građani kao pojedinci takođe mogu da učestvuju u procesu održivog razvoja i na koji način? Odgovori na ova pitanja delimično su sadržani u okviru ovog feljtona.

''Održivim razvojem se ide u susret potrebama sadašnjosti na način da se ne ugrožavaju mogućnosti budućih generacija da zadovolje svoje sopstvene potrebe. U suštini, održivi razvoj je proces promena unutar koga su eksploatacija resursa, usmeravanje investicija, orijentacija tehnološkog razvoja i institucionalne promene u harmoniji i omogućavaju korišćenje sadašnjih i budućih potencijala kako bi se zadovoljile ljudske potrebe i aspiracije.''

(WCED, 1987)

Sve više međunarodnih konferencija, na političkom i ekspertskom nivou, potvrdile su da se svet orijentiše ka integralno shvaćenoj održivosti. Međutim, održivi razvoj je, s druge strane, postao floskula za svakodnevnu upotrebu s različitim motivima i u veoma različitim značenjima. Koriste ga ekonomisti i političari kako bi svojim planovima i modelima pripisali dimenziju dugotrajnosti i trajne dobrobiti za društvo ili regiju, pa i određeni ekonomski sektor ili kompaniju.

Srbija se susreće sa veoma velikim problemima i izazovima, kako u životnoj sredini, tako i socijalnoj, ekonomskoj, naučnoj, obrazovnoj, zakonodavnoj, institucionalnoj i drugim sferama života. Ni koncept održivog razvoja, na žalost, nije dovoljno razvijan niti sprovođen u našoj zemlji. Veliki „doprinos“ za to imaju zlosrećne okolnosti njene evolucije tokom poslednje dve decenije. Međutim, nije zadatak onih koji se bave održivim razvojem samo da analiziraju prošlost, već da ukažu da ovaj koncept, bez obzira na to što može izgledati kao utopija, jeste i objektivna šansa.

Održivi razvoj bi trebalo posmatrati kao priliku da se od nove svesti i tržišnih zahteva ka održivosti u pogledu zdravlja, energije, hrane, turističkih usluga, prirodnog kapitala i bio-morfoloških tvorevina, kreira prilika za bolji i kvalitetniji život.

Dakle, dok se u svetu naveliko govorilo o održivom razvoju, u Srbiji je ovaj koncept tek u blagom pomaku i danas se, zajedno sa rešavanjem ekoloških problema, često vezuje za proces evropskih integracija. Do sada su izmenjeni mnogobrojni zakoni i podzakonski akti, ratifikovani su međunarodni ugovori u oblasti životne sredine, i usvojeni brojni strateški dokumenti uključujući Nacionalnu strategiju održivog razvoja. Iako dolazi do usklađivanja zakona sa evropskim i do formalnog usvajanja standarda, u praksi ovo nije uvek vidljivo i jasno je da još uvek nedostaje svest i savesnost građana u nastojanju da se realizuju prihvaćena načela.

U Nacionalnoj strategiji za održivi razvoj Republike Srbije problem nezaposlenosti i siromaštva, kako oporaviti srpsku privredu i sačuvati prirodnu sredinu su definisani u tzv. četiri stuba održivog razvoja:

• održivi razvoj ekonomije, privrede i tehnologije,
• održivi razvoj društva na bazi socijalne ravnoteže i
• zaštita životne sredine uz racionalno raspolaganje prirodnim resursima,
• spojiti ova tri stuba u celinu koju će podržavati odgovarajuće institucije.

Evropske vrednosti i proces pristupanja Evropskoj uniji čvrsto uokviruju srpske institucionalne i političke ciljeve kao takve. Međutim, bolje institucije potrebne su i radi bržeg i održivijeg razvoja. Najpre, potrebno je poslovno okruženje koje podržava preduzetništvo i investicije, a ono pre svega podrazumeva predvidivost – vladavinu prava i čvršće postavljanje prioriteta. Takođe, sprovođenje politika zahteva da srpska javna uprava promeni prakse koje je u ovom trenutku čine naročito nedelotvornom.

Kako stvari stoje, srpske kompanije, iako male, najčešće se same hvataju u koštac s globalnim tržištima. Ekonomski rast može biti raširen i ubrzan, naročito u ruralnim predelima, oslanjanjem na „zelene“ tehnologije, kao i razvijanjem „zelene“ privrede, tj. ekonomskih aktivnosti koje unapređuju životnu sredinu. Takav rast podrazumeva usklađenije gazdovanje nemineralnim prirodnim resursima, pogotovo u oblasti ekološkog i zdravstvenog turizma, proizvodnje obnovljive energije i održive poljoprivrede.

Ozbiljan izazov jeste i veoma neefikasno gazdovanje nacionalnim resursima, pogotovo u energetskom sektoru. Srbija reciklira samo 34% otpada koji generiše (ne računajući mineralni otpad), manje od bilo koje zemlje Evropske unije, u kojoj je prosek 75%. Energetski intenzitet Srbije je dvostruko veći od proseka Evropske unije iako nema naročito velike teške industrije. Srbija nema strategiju za period kada rezerve fosilnih goriva, na koje se trenutno oslanja, budu iscrpljene a to će verovatno nastupiti ubrzo nakon 2030. godine.

Naredna tema: Održivi razvoj i građanska participacija

  Projekat ''Stubovi održivog razvoja u zapadnoj Srbiji'' realizuje Centar za monitoring i aktivizam - CEMA uz podršku Fondacije za otvoreno društvo, Srbija. Stavovi i mišljenja izneti u ovom  projektu predstavljaju stavove autora i nužno ne izražavaju stavove donatora. 

Izvor: Cemaforum.rs