PRIČE SA ISTOKA I ZAPADA: Pariz

POŠALJITE NAM VAŠU PRIČU SA PUTOVANJA... KAKVE SU NAM SLIČNOSTI I RAZLIKE? RADO ĆEMO OBJAVITI.

Piše: Danka Šušić / Kako upotrebiti sliku, šta uraditi s njom da postane zvučna? Ništa. Naterati rečenicu da joj se izvini. Da kaže: ''Oprosti sliko, misao ne ume bolje''.

Početak

Čarolija počinje brojem 241. To je broj leta, na liniji Beograd – Pariz. Ispod života ostaju oranice. Ostaje ''Prva brazda'' Milovana Glišića.

Vedrina dana, uprkos visini od jedanaest kilometara, čašćava oči pogledom na Alpe. Na malene krpice snega na vrhu i hlorofil trave u podnožju. Potom se oko trudi, da ne pomera kapak, da ne promaknu boje nekog šarenog Sveta u kome je normalno sve što ovde nije.

Potom, Veliki Prasak.

Pariz onakav kakvog ga vide ptice. Zavist prema pticama. Uvek im uspeva da se presele.

Zatim tlo Novog Kosmosa. Pariz – grad Svetlosti. Taj naziv, razume se, ne govori da u Parizu dan traje duže u odnosu na noć, niti ima veze sa nestvarnom uličnom rasvetom. Svetlost u ovoj metafori označava svetlost Uma umetnika svih profila. Njihova imena se nižu u sećanju. Niz dug i dalek. A u mozak novu vijugu urezuje ploča. Na groblju Per Lašez, u delu zvanom Ugao pesnika, počiva Džim Morison. People are strange. Ljudi su stranci. Homo homini, lupus est. Čovek čoveku je vuk.

No, Pariz ne dopušta tugu. Traži od vas da se radujete, da postanete motiv od koga će nastati šansona koju će vam na harmonici, u Metrou, odsvirati tršavi muzičar.

METRO

Silazak u podzemni grad, susret sa onima koji, čini se, žive u vozovima. Automatsko kupovanje karata zahteva izvesnu koncentraciju, te s toga biva fotografisano jer sadrži deset koraka. Neki drugi ljudi za par sekundi obave ovaj zahvat. Mi ne. Kod nas to traje kao operacija na otvorenom srcu. Neki svet, koji u železnicu ulazi, čeka da neki drugi svet izađe. Strpljivo. Osramoćeno se u glavi pomisli da će vas let 241 vratiti u urlike - otvori zadnjaaaa, sa posebnim akcentom na nazalnom a.

SENA

„ Najlepše stvari u Pariz dolaze iz provincije. Reka Sena, na primer.“ Podseća ta provincijalka na našu Savu. Nekako su srebrne na isti način. Po tom srebru plovi brod „bato muš“. O, Gospode, oslepi me...

LUVR

Muzej Luvr, nalazi se u istoimenoj Palati, čija je izgradnja počela u dvanaestom veku. Vremenom, Palata je dograđivana i sastoji se od tri krila: Rišelje, Viši i Denon. Kada je Luj XIV za svoju Rezidenciju odabrao Versaj, Luvr je postao mesto za kraljevske kolekcije umetničkih predmeta. Kolekcije su, naravno, uvećavane za vreme Napoleonovih pohoda i, sve do sada, zbirke se proširuju. Kolekcije su podeljene na osam kustoskih odeljenja i potrebno je verovatno osam godina da se sve to temeljno vidi. U dvorištu Luvra nalaze se dve staklene piramide. Malo vam se smuči Den Braun i njegov Da Vinčijev kod gde piše da su piramide napravljene zato da se ispod njih sakrije Sveti Gral – čaša iz koje je Isus pio za vreme Tajne večere. U toj čaši, kao, nalaze se papirusi na kojima je ispisana Velika Istina. Dobro se komercijalizovao Den Braun, a tačno je da su piramide napravljene na takav način da se sunčeva svetlost prelama pod savršenim uglom i pada na osetljive eksponate i slike koji ne smeju biti osvetljeni ni na koji drugi način.

MONA LIZA

Prva informacija je da u prostoriji ima još slika i da nije sama. Ali je jedna. Jedina. Kustosi se prema njoj odnose kao prema voljenoj ženi, razgovaraju s njom. A ona, iako malenih dimenzija ( 76,8 x 53 cm ), čuva renesansnu misteriju. Mnoge su spekulacije vezane za nju, a sve iz nemoći da se do istine dopre. Čudna je, izmeštena iz stvarnosti. Kada joj prekriju gornju usnu - izraz lica odaje zabrinutost. Sklone li donju usnu - ironična je. Kada se celo lice otvori - ona se smeši. To je taj čuveni zagonetni osmeh Mona Lize. A njene oči vas prate čak i onda kada vas let 241 vrati u neželjeno.

TRIJUMFALNA KAPIJA

Jedno od prepoznatljivih obeležja Pariza, svakako je i ovaj Spomenik, na Trgu zvezde ( Place de l ’ Etoile ). To je Spomenik borcima za Francusku, naročito onim, iz Napoleonovih vojevanja. Projektovan je 1806. posle Bitke kod Austerlica, koja se smatra najbriljantnijom, od svih dotadašnjih pobeda. Kada prođete ispod Trijumfalne Kapije, shvatite, da na Svetu uvek postoji mesto, koje vas je čekalo.

JELISEJSKA POLJA

To j najšira Avenija u Parizu. Prostire se od Trga Konkord do Trga Etoal, pa Trijumfalna Kapija nekako simbolično predstavlja vrata kroz koja se stupa u najlepšu Aveniju na Svetu. Dva kilometra niz Šanzelize, i isto toliko nazad, učine vam se kratkim putem verovatno zato što je drveće ukrašeno svetlucavim trakama koje lepršaju na vetru pa izgleda kao da stabla koračaju sa vama. Dok hodate tako usta su vam poluotvorena a izraz lica nedefinisan, jer prepoznajete natpise sa zvučnim imenima modne industrije. Posle Njujorške Pete Avenije, Šanzelize je najskuplja ulica na Svetu. Ali, vi ste turista. Niste turbo folk pevaljka koja u toj istoj Aveniji kupuje „odavde – dovde“. Niste započeli „karijeru“ u kafani na Ibarskoj magistrali ne govorite za CD da je „projekat“. Skulptura. Monument, ne daj Bože. Samo turista. I ne zaboravite nikada, ma koliko vas mamili Pariski izlozi, a vi bili u nemogućnosti da im se odazovete: „Nisam siromašan. Ja samo nemam para.“

MONMARTR

Stepenice ka nebu. Monmartr je najviši deo Pariza. Iz podnožja, na Monmartr su pobegli slikari da nađu mir. Taj deo grada sačuvao je najplastičniju sliku starog, boemskog Pariza. Na Monmartru se nalazi Bazilika Sacre Coeur – Sveto Srce. Bela, kao nevesta. Posvećena Srcu Isusa Hrista. Kad se naslonite na njene zidove da bi ste videli panoramu Pariza, čini vam se da su topli. Tada vaše srce krvari.

AJFELOVA KULA

„ Kad sam je prvi put video, sat mi je stao.“ Jedino ova pozajmljena rečenica, upućena nekom drugom, ima snagu da opiše susret sa lepoticom. Mrzeli su Parižani 1889. njeno rođenje a danas se smatra jednim od najlepših poduhvata ljudskih ruku. Po danu, to je građevina delo hrabrog Gustava Ajfela. Sa prvim sumrakom pogled na nju, sa Trga Trokadero, iz vas izvlači samo tri slova : O, ne... Na pun sat Kula počinje da treperi. Da drhti. Okićena mnoštvom sijalica koje igraju. Koje pevaju. I dok igrate s njima potiskuju se momenti iz opšte kulture – visina 324 metra, težina 7300 tona, struktura sastavljena od 18038 delova uz pomoć dva ipo miliona zakivaka, a do vrha 1665 stepenica. Održavanje Kule vrši se nanošenjem 50 tona boje na svakih sedam godina. Ako savladate sve te skaline u vid će vam stati ceo Pariz kao što se i Kula vidi iz svih delova grada. Gledajući je sklapate ruke kao za molitvu. U zaliv laktova želite da naselite taj trenutak. Od njene lepote, koja vam životnu tečnost jasno odvoji od limfe, zaboravite sve razvaline proteklog vam života. Oročeni ste nekako i svakim danom bogatstvo slike koju imate u sećanju se uvećava. I sasvim je sigurno da bi ste Ajfelovu Kulu videli sve i da ste pored nje prošli vezanih očiju.

RESETOVANJE

Aerodrom Šarl De Gol. Od aviona ne čujete sopstvenu misao. Razmišljate, dok vas posmatraju i nimalo erotično dodiruju, kako neke face uspeju da krijumčare kokain kad vam čak i usta otvaraju – sumnjiv im cirkon na vašem zubu.

Let 241.

Okrećete se da vidite ko je taj što je upravo izgovorio neviđenu glupost : „Pariz me oborio s nogu.“

Netačno.

Pariz ne obara.

On uzdiže.

Izvor: cemaforum