„Sve dok naše invalidnosti doživljavamo kao tragedije, bićemo sažaljevani. Sve dok se stidimo onoga što smo, naši životi će se doživljavati kao beskorisni. Sve dok budemo nevidljivi, drugi će nam govoriti šta da radimo.“ (Adolf Ratzka, 2003.).

U najširem smislu reč diskriminacija znači praviti razliku. Postoji puno definicija diskriminacije, ali suština se svodi na to da svako neopravdano različito tretiranje osoba ili grupe osoba koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji predstavlja diskriminaciju. Ona se može desiti bilo kome, bilo gde i bilo kada. Osnovu za diskriminaciju čine predrasude koje oslikavaju verovanje da su neki ljudi manje vredni i da bi trebalo da budu drugačije tretirani. Predrasude predstavljaju lični stav ili mišljenje o osobi ili grupi osoba koji je formiran pre upoznavanja činjenica, bez dovoljno informacija i često su zasnovane na stereotipima. Stereotip je, pak, uvreženo i pojednostavljeno uverenje o pojedincu ili grupi, zasnovano na ideji da se sve osobe koje pripadaju toj grupi ponašaju na isti način. U osnovi predrasuda i stereotipa stoji sklonost ka generalizovanju i pojednostavljivanju koji nisu zasnovani na činjenicama i logici rasuđivanja.

Danas je 3. decembar – Međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Osobe sa invaliditetom su sistematski isključene iz sfere obrazovanja, zaposlenja, politike, kulture, slobodnog vremena i rekreacije. Mere i praksa političkog i pravnog sistema, ekonomskih struktura, zvaničnih službi i sl. često predstavljaju barijere u učešću osoba sa invaliditetom. Edukacija i senzibilizacija osoba bez invaliditeta je neophodna kako bi razumeli pojam diskriminacije, postali svesni njenog postojanja i sebe u ulozi diskriminatora u nekim situacijama. Podjednako je potrebna edukacija i pravovremeno informisanje o njihovim pravima, zakonima i promenama/novostima u zakonima kako bi i one razumele mehanizme diskriminacije, postale svesne da je ona svuda prisutna i da je neophodno (i moguće) aktivno se boriti protiv nje. EU snažno ohrabruje aktivno uključivanje osoba sa invaliditetom u društvu, polazeći od toga da invaliditet nije stvar diskrecionog prava, već pitanje ljudskih prava, u skladu sa Konvencijom UN-a o pravima osoba sa invaliditetom.

ŠTA (NI)SU MEDIJI UČINILI ZA BOLJI POLOŽAJ OSOBA SA INVALIDITEOM?

Novinarstvo jeste zanat, ali i društveni/javni angažman, koji sa sobom nosi veliku odgovornost, a koje novinari, često, nisu svesni. U našem društvu rastočenih vrednosti najčešće se kao dobro i pravedno nekritički prihvata sve što mediji, a pogotovo televizije, serviraju. A serviraju svašta!

Društveno odgovorno novinarstvo može se uporediti sa društveno odgovornim poslovanjem preduzeća ili kompanija. Logično je da se privredno preduzeće bori za profit, ali niko nema pravo da, zarad povećanja svoje dobiti, zagađuje životnu okolinu. Ako bi neko, da bi pojeftinio proizvodnju i više zaradio, puštao otrove u reku ili zagađivao vazduh, morao bi za to biti kažnjen. Ako bi neko preduzeće profitiralo na eksploataciji radnika, takođe bi moralo biti kažnjeno. Isto tako i mediji nemaju pravo da podižu tiraže zagađivanjem javnog prostora: raspirivanjem mržnje, netrpeljivosti, stigmatizovanjem ili sramoćenjem pojedinaca ili društvenih grupa. Novinari i mediji nemaju pravo da krše ljudska prava svojih sagovornika ili aktera priča, da ih izlažu nasilju ili da ih sramote.

Kada govorimo o osobama sa invaliditetom, mediji ih najčešće dodatno marginalizuju, i to na dva načina:

Prvo, nevidljivi su. Ako osmotrimo jedan TV dnevnik ili prestižni politički TV magazin ili etabliranu dnevnu novinu, mogli bismo zaključiti da u ovoj zemlji žive samo zdravi, kravatirani, glasni muškarci četrdesetih ili pedesetih godina, u crnim limuzinama, koji su više nego dobro situirani. Iz toga možemo zaključiti da su medijski i ne samo medijski (jer mediji su ogledalo društva, odnosno ogledalo rasporeda moći u jednom društvu) marginalizovani: žene, stari ljudi, deca i mladi, osobe sa invaliditetom, nezaposleni, ratni veterani, siromašni, Romi, beskućnici, izbeglice, manjinske zajednice, seksualne manjine, žrtve krivičnih dela, bolesni... i tako dalje. Dakle, gotovo svi smo mi, osim političkih elita i elita kapitala, u manjoj ili većoj meri marginalizovani. Iz ove činjenice proizilazi da problem osoba sa invaliditetom nije problem manjine, nego većine članova ovog društva.

Sa stanovišta društvene osetljivosti i solidarnosti prema osobama sa invaliditetom drugi vid marginalizacije je stereotipno i senzacionalističko prikazivanje osoba sa invaliditetom u medijima. Naime, ako ih ne ignorišu, mediji pripadnike tih grupa prikazuju kao isključene iz društva, zatvorene u unapred zadate uloge. Tako, na primer,  o njima se veoma često izveštava tako da treba pustiti koju suzu, a ne zapitati se, primera radi, zašto se osobama sa invaliditetom ne obezbedi odgovarajući posao, pristup javnim objektima, adekvatno školovanje, itd.

Čak i oni novinari koji su opredeljeni da o OSI pišu i govore pošteno bez diskiminacije, nailaze na problem:

-              kakav jezik primeniti da se ne zaobilazi istina, a da to bude primereno, neuvredljivo ili, kako se obično kaže, „politički korektno”?

-              kako izbeći teatralnost i patetiku, a da priča ne izgubi dušu, boju, ukus, miris i uverljivost?

-              kako napraviti priču koja će zainteresovati publiku, jer bez toga priča nema nikakvog smisla, a pritom “ne skliznuti” u senzacionalizam?

-              kako zauzeti stav u priči koja se bavi osobama sa invaliditetom?

Danas je 3. decembar – međunarodni dan osoba sa invaliditetom. Politička elita ih se obično seti jednom godišnje, baš na ovaj dan. Mediji objave po neku emotivnu priču, tajkuni podele poklončiće. I tako do naredne godine. A mi smatramo da je krajnje vreme da svako od nas postavi sebi pitanje: Šta smo zaista učinili za ove ljude, da im bar malo olakšamo život?  Krenuli smo od medija, od sebe… I, nažalost, ne ponosimo se odgovorom.

Izlaz iz začaranog kruga isti je kao i iz mnogih drugih začaranih krugova, i podjednako lako se previđa: to je obrazovanje. Jednog dana će, možda, sticanje osnovnih znanja o OSI, neophodnih ogromnoj većini stanovnika naše planete u svakodnevnom životu, ući u standardne programe obrazovanja mladih i odraslih. Dok se to ne dogodi, upravo su mediji ti koji imaju ne samo mogućnost, nego i ogromnu odgovornost, da rade na ovom izuzetno važnom poslu.

Ne samo u okviru (obično slabo praćenih) uže obrazovnih programa i sadržaja, nego kroz sistematsko oblikovanje javnog mnjenja o OSI koje se, uglavnom, odvija kroz programe i sadržaje koji dopiru do najšire javnosti - pre svega informativne. Da bi se takav značajan posao mogao obavljati kompetentno, neophodni su pre svega odgovarajuće informisanje i obuka novinara.

Izvor: cemaforum.rs