Da li novinar sme da ima politički stav: Gde prestaje lični stav novinara, a počinje političko svrstavanje?

Debata „Da li novinar sme da ima politički stav?“, koju je organizovao Savet za štampu, održana je juče u Press centru UNS-a, uz učešće novinara i urednika. Razgovaralo se o tome kako javno iznošenje političkih stavova novinara utiče na poverenje publike u njihov rad i medije za koje rade, kao i o izražavanju političkih mišljenja na privatnim nalozima na društvenim mrežama. Jedna od tema bila je i potreba za izradom internih redakcijskih smernica koje bi uredile ova pitanja.

Olivera Milošević, članica Komisije za žalbe Saveta za štampu i potpredsednica UNS-a, koja je dala okvir za diskusiju, ukazala je na potrebu razlikovanja ličnog političkog stava, javnog političkog izražavanja i političkog delovanja, poput stranačkog angažmana ili učešća u kampanji. „Važno je da napravimo razliku između ličnog komentara, odnosno stava, i navijanja ili otvorenog zagovaranja za neku političku opciju“, rekla je Milošević. Istakla je da ključno pitanje nije da li novinar sme da ima politička uverenja, već šta se događa kada ona postanu javno vidljiva i počnu da utiču na njegov profesionalni rad ili stvore sumnju publike u njegovu nepristrasnost.

Milošević je naglasila da se od novinara očekuje da proverava činjenice, razgovara sa svim relevantnim akterima, jasno odvaja činjenice od komentara i ne dozvoljava da lični stav utiče na izbor i obradu informacija. „Ne bi trebalo da očekujemo od novinara da nema političko uverenje, već da ume da ih stavi po strani kada radi svoj posao“, navela je. Ipak, dodala je da treba razmotriti i kako publika vidi njegov rad, posebno zato što društvene mreže zamagljuju granicu između privatnog i profesionalnog identiteta novinara. Ukazala je i na značaj internih redakcijskih pravila o javnom izražavanju političkih stavova.

Kako redakcije razdvajaju novinarstvo i aktivizam

Na pitanje Gordane Novaković, generalne sekretarke Saveta za štampu, da li redakcije imaju pravila o javnom izražavanju političkih stavova, urednik Zoomera Nemanja Marinović rekao je da je taj omladinski medij usvojio interni pravilnik nakon početka studentskih protesta. Kako je naveo, poseban izazov predstavljalo je to što su pojedini mladi novinari i dopisnici već bili uključeni u studentski pokret.

„To smo rešili na taj način da nama stalno angažovani novinari u redakciji nisu smeli da budu deo plenuma ili radnih grupa ili bilo kojih drugih studentskih organa tokom protestnih blokada“, objasnio je Marinović, dodajući da ni sada ne mogu da budu angažovani u studentskom pokretu. Saradnike iz manjih sredina koji učestvuju u pokretu redakcija tretira kao izvore informacija. „Oni mogu da snimaju proteste i da nam to šalju. Onda mi to kasnije novinarski obrađujemo, a sami novinari moraju da budu ljudi koji nisu direktno angažovani u pokretu“, rekao je.

On je rekao da se pravila odnose i na društvene mreže, na kojima novinari ne mogu da objavljuju za koga će glasati niti da javno podržavaju određenu izbornu opciju.

Urednik portala Mašina Marko Miletić naveo je da je taj medij nastao iz aktivističkog pokreta i civilnog sektora, ali da je redakcija vremenom uspostavila jasniju granicu između novinarskog rada i aktivizma.

„Za nas na početku nije bilo dileme oko povezanosti našeg rada kao medija i toga da smo deo nekih aktivističkih grupa. Mi smo vremenom dolazili do toga da pravimo neke distinkcije, tako da smo došli do toga da imamo naša interna pravila“, rekao je Miletić.

Prema tim pravilima, novinari ne mogu da budu članovi političkih partija niti aktivni učesnici protesta, a na društvenim mrežama ne smeju da podržavaju izborne liste. Na događajima koje prate moraju da budu jasno označeni kao novinari.

Učesnici su razgovarali i o razlikama između društvenog i političkog angažmana. Dok je deo njih ocenio da zalaganje novinara za rešavanje važnih društvenih problema može biti korisno i poželjno.

Novinar Nikola Krstić ukazao je na to da ove oblasti nije moguće strogo razdvojiti. „Ta društvena pitanja su istovremeno i politička“, rekao je.

Olivera Milošević podsetila je da i postupci koji ne predstavljaju otvorenu podršku političkoj opciji mogu biti protumačeni kao svrstavanje. Kao primer navela je slučaj novinara Euronjuza koji su se protivili odluci urednice da u ime cele redakcije objavi saopštenje kojim se osuđuju protesti ispred RTS-a. Ukazala je da je i takvo protivljenje protumačeno kao političko opredeljivanje.

Nepristrasnost u uslovima ograničenog pristupa i pritisaka

U vezi sa pitanjem zašto je u sadržaju pojedinih medija jedna strana vidljivija uprkos pravilima o nepristrasnosti, predstavnici redakcija govorili su o ograničenom pristupu skupovima vladajuće stranke, ometanju novinara i bezbednosnim rizicima. Miletić je naveo da Mašina ne dobija obaveštenja o tim događajima i da novinarima često nije dozvoljeno da im pristupe.

„S obzirom na to da smo imali problema sa bezbednošću, mi procenjujemo situaciju da li negde možemo i da li treba otići jer ne želimo da budemo napadnuti“, rekao je Miletić, dodajući da redakcija objavljuje saopštenja koja joj političke partije dostavljaju.

Nemanja Marinović je ukazao i na razliku u resursima malih i velikih medija, od koje zavisi koliko događaja mogu da isprate.

Danilo Erdeljan iz Blokade info otvorio je pitanje da li svaki medij treba da obezbedi politički pluralizam u sopstvenom sadržaju ili tu obavezu treba posmatrati na nivou celokupnog medijskog prostora Srbije. Ukazao je i na ulogu javnog medijskog servisa u obezbeđivanju pluralizma.

Propaganda kao uređivačka politika

Krstić je problematizovao pojam neutralnosti, navodeći da redakcije imaju vrednosti i idejna načela koja oblikuju njihov rad. Posebno je ukazao na položaj medija u okolnostima u kojima su izloženi pritiscima zbog kritičkog izveštavanja o vlasti.

„Mi sada nismo više sigurni da li mediji mogu da budu u potpunosti neutralni, kada jedna strana, kod koje su svi mogući resursi davi medije i sve one koji se usude da o njima pišu kritički“, rekao je Krstić.

Gordana Novaković pojasnila je da mediji mogu da imaju različite uređivačke politike, ali da one ne smeju da ugroze istinito predstavljanje činjenica i njihovog konteksta.

„Onog trenutka kada uređivačka politika sklizne u propagandu, onda imamo drugačiju situaciju“, nadovezala se Olivera Milošević.

Novinar Bojan Cvejić ocenio je da Kodeks novinara i novinarki Srbije pruža osnovu za postupanje, posebno kroz odredbe o sukobu interesa, dok pojedinosti treba urediti unutar redakcija. „Postoji čitavo poglavlje o sukobu interesa i mislim da je to sasvim dovoljno na nivou Kodeksa, a posle je na redakcijama da u svojim internim smernicama regulišu detalje“, rekao je.

Cvejić je naglasio i da bi interna pravila trebalo da budu javno dostupna i da se redovno ažuriraju. Ocenio je da je problem što mnoge redakcije nemaju pisane smernice, dok ih pojedine koje ih imaju ne objavljuju. „Mislim da publika ima pravo da pročita kojih se oni to pravila pridržavaju mimo Kodeksa“, poručio je.

Društvene mreže: Lični profil, posledice po celu redakciju

Različita mišljenja čula su se o tome koliko objave na ličnim nalozima na društvenim mrežama utiču na kredibilitet novinara i medija. Milica Vukomanović, novinarka Istinomera, ocenila je da treba uzeti u obzir vrstu novinarstva kojom se osoba bavi, kao i činjenicu da se rad njene redakcije zasniva na proverljivim dokazima.

„Ako već pričamo o ovome, moramo da odvojimo vrstu novinarstva kojom se osoba bavi od ograničavanja tog javnog nastupa. Moja pojava na protestu neće nužno ugroziti moj tekst zato što je moj tekst potkrepljen dokazima“, rekla je. Dodala je da ne treba biti podjednako rigorozan prema svim novinarima i da nije ista situacija kada politički stav izražava novinar koji prati kulturu i onaj koji izveštava o dnevnoj politici.

Ona je ukazala i na ličnu ulogu društvenih mreža. „Koliko god društvene mreže bile deo nekog javnog prostora, ipak je velikom broju novinara to neka vrsta ventila i mislim da bi to trebalo da se odvoji od medija kao takvog“, navela je.

Miletić je, međutim, ocenio da ni objave namenjene prijateljima nisu potpuno privatne, jer mogu da budu snimljene i dalje deljene. „Bilo kakvo iznošenje stavova na društvenim mrežama jeste javni nastup i učešće u nekoj vrsti diskusije i ono se može preneti i na medij u kome radite“, rekao je. Dodao je da takvo povezivanje ne mora nužno da bude loše, ali da novinari treba da budu svesni kako njihove stavove publika može preslikati na redakciju.

Marinović je takođe ocenio da novinari na društvenim mrežama šalju poruke javnosti i da takvi nastupi mogu imati i pozitivne i negativne posledice po medij.

Cvejić je napravio razliku između razgovora u uskom krugu ljudi i objavljivanja na društvenim mrežama. „Društvene mreže predstavljaju jedan masovni medij i taj sadržaj može doći do onih do kojih vi niste želeli da vide taj vaš stav“, rekao je.

On je upozorio i na to da publika lični stav jednog novinara može pripisati celoj redakciji, čak i kada taj stav nije vidljiv u njenom sadržaju. „To dovodi pod sumnju vaš rad i rad celog medija“, naveo je. U diskusiji je ukazano i na nedovoljnu medijsku pismenost publike, koja ne razlikuje uvek lične stavove novinara, autorske komentare i uređivačku politiku.

Pravo na stav i rizik od političkih pritisaka

U razgovoru je istaknuto i da političke pritiske i kažnjavanje novinara treba razlikovati od odgovornosti za kršenje profesionalnih pravila.

Milošević je ukazala i na položaj novinara koji ne dele uređivačku politiku medija u kojem rade. „Mnogo je novinara koji rade u medijima koji imaju potpuno drugačiju uređivačku politiku od onoga što novinar zapravo misli“, rekla je, naglašavajući da i te okolnosti treba uzeti u obzir kada se razgovara o javnom izražavanju stavova.

Iz debate su proizašle sledeće ključne poruke, bez usvajanja univerzalnog rešenja:

Lična uverenja novinara ne bi smela da ugroze proveravanje činjenica, nepristrasno izveštavanje i jasno razdvajanje činjenica od komentara.
Potrebno je razlikovati društveni angažman od političke propagande. Zalaganje za ljudska prava i osuda nasilja razlikuju se od stranačkog angažmana i pozivanja da se glasa za određenu političku opciju.
Potrebno je da redakcije imaju jasne i javno dostupne interne smernice. Pravila treba dogovarati sa novinarima, uz uvažavanje vrste posla koji obavljaju i mogućeg sukoba interesa.
Uređivačka politika ne sme da ugrozi istinitost izveštavanja. Mediji mogu imati različite vrednosne i ideološke orijentacije, ali činjenice moraju predstavljati tačno i u odgovarajućem kontekstu.
Objave novinara na društvenim mrežama mogu uticati na poverenje u celu redakciju. Saglasnost o granicama takvog izražavanja nije postignuta, a otvoreno je ostalo i pitanje koliko lični profili mogu biti privatni.
Političke pritiske treba razlikovati od odgovornosti za kršenje Kodeksa. Otkazi i sankcije zbog kritičkog izveštavanja ili praćenja protesta sami po sebi ne dokazuju neprofesionalno postupanje novinara.
Pri proceni zastupljenosti političkih aktera treba uvažiti uslove rada medija. Ograničen pristup događajima, bezbednosni rizici i nedostatak resursa mogu uticati na obim izveštavanja.
Potrebno je unapređivati medijsku pismenost publike. Važno je da građani razlikuju lične stavove novinara, autorske komentare, uređivačku politiku i političku propagandu.