Foto: Cemaforum.rs

Škola u Mojsinju je deo istorije sela, ali i Srbije, deo svih porodica i generacija dece koje su kroz nju prošle. Ovo je skraćena istorija ove malene škole.

Njena priča od samog početka je teška i počinje mnogo pre izgradnje prve drvene školske zgrade na ovom mestu. Pre nego što je postojao uređeni školski objekat, decu je pri crkvi podučavalo sveštenstvo. Crkva je bila mesto gde se učilo, opismenjavalo i čuvalo znanje. Pre nego što je škola zvanično prešla u Mojsinje, decu su ovde već učili pri crkvi. Jedan od njih bio je pop Ljubomir Milošević, rođen 1830. godine u Prislonici, koji je četiri godine bio učitelj, a potom 34 godine mojsinjski sveštenik. Njegov otac Mihailo takođe je bio sveštenik u ovoj crkvi, gde su se i tada opismenjavala deca.

Godine 1856. četiri tadašnje opštine tražile su od vlasti da se škola iz Brđana premesti u Mojsinje, kako deca više ne bi morala da odlaze u Brđane.

Zahtev je prihvaćen jer Mojsinje već ima crkvu i veliki broj dece koja uče, i škola je otvorena pri crkvi 1857. godine. Prvi učitelj bio je Vasilije Gavrilović iz Katrge, svršeni bogoslov. Škola je bila mala, ali je dece bilo mnogo. Čak 77 učenika pohađalo je tri razreda.

Godine 1863. u Mojsinje dolazi učitelj Radisav M. Đuknić. U školi ostaje punih 25 godina. Iz njegovih izveštaja i pisama prosveti i vladi saznajemo kako je tada izgledao život učenika.

Škola je imala pristup crkvenom bunaru, ali nije imala sopstveni bunar u školskom dvorištu. Učitelj je upozoravao nadležne na kvalitet vode i tražio da se iskopa bunar. Deca su zbog vode često oboljevala, jer se tu napajala i stoka. Ali problem nije bio samo u vodi, o čemu je takođe pisao i izveštavao. U mojsinjsku školu dolazila su deca i iz udaljenijih krajeva. Neka nisu mogla svakodnevno da se vraćaju kući, pa je u školi noćivalo čak 40 učenika.

Jedna škola bila je istovremeno učionica, prenoćište, mesto za obedovanje i drugi dom.

Uslovi su bili skromni. Jedna soba služila je za smeštaj učenika, ali i za čuvanje hrane, što je stvaralo dodatne higijenske probleme. Učitelj je tražio bolje uslove i poseban prostor za ishranu i čuvanje hrane.

Ipak, Mojsinje je tada imalo nešto što govori koliko je obrazovanje bilo važno. Škola je imala biblioteku sa 410 dela.

Prema tadašnjim ocenama, bila je to najbolja školska biblioteka u zapadnoj Srbiji ili tadašnjem Rudničkom okrugu, kako su pisale beogradske novine.

Dok se škola borila sa nedostatkom vode, prostora, hrane i smeštaja, u njoj se razvijala ljubav prema knjizi i znanju. Vremenom je školska zgrada postala tesna i dotrajala.

Godine 1894. škola je zbog lošeg stanja zgrade na kratko zatvorena. Posle privremene popravke u kojoj su meštani sanirali školu, nastava je ponovo počela.

Ali problem nije bio trajno rešen.

Oko 1900. godine ponovo stižu upozorenja da je zgrada tesna, nezdrava i dotrajala. Tada Mojsinjci ponovo preuzimaju stvari u svoje ruke. Meštani Mojsinja i Stančića počinju da sakupljaju dobrovoljne priloge za novu školsku zgradu.

Nije bilo lako. Nisu svi uspeli da daju ono što su obećali, gradnja je trajala i bilo je problema. Ali nisu odustali. Nova školska zgrada završena je 1903. godine. Kako saznajemo, otvorena je te godine 16. septembra. Bila je zidana od tvrdog materijala i pokrivena crepom koji i danas odoleva vremenu. 

Nova škola bila je spremna za nove generacije.

Prošli su Balkanski ratovi, Prvi i Drugi svetski rat. Menjale su se države, vlasti i generacije. Učitelji su dolazili i odlazili. Deca su odrastala. Neki su odlazili u svet, neki ostajali u svom kraju.

Ali škola je ostajala.

Za ratne godine dokumentacija nije sačuvana u potpunosti, pa ne treba izmišljati ono što istorijski izvori ne potvrđuju. Ono što znamo jeste da je Mojsinje, kao i čitav kraj, prolazilo kroz velike grozote 20. veka.

A škola je vršila svoju osnovnu misiju, da decu nauči da čitaju, pišu i razumeju svet oko sebe.

I onda dolazimo do 2026. godine.

Posle skoro 170 godina školstva u Mojsinju, školska zgrada ponovo ima ozbiljan problem. Zbog pukotina i bezbednosti dece objekat je zatvoren. Nastava se već godinu dana odvija u crkvenom domu. I tu se istorija gotovo neverovatno ponavlja.

Pre skoro dva veka crkva je bila mesto gde su se deca podučavala.

Godine 1857. škola je otvorena pri crkvi. A danas, gotovo 170 godina kasnije, deca ponovo uče u prostoru crkvenog doma. Danas u Mojsinju ima preko tridesetoro dece koja čekaju svoje učionice, koja traže iste, a one ne postoje. Niko nije reagovao već više od godinu dana.

Ovo je sasvim drugačija priča od većine o seoskim školama koje nestaju zato što ostaju bez dece. Ovde nije problem u tome što selo nema dece, deca su tu. Ima budućih prvaka. Ima roditelja. Ima učitelja. Ima života.

Postoji skoro 170 godina duga tradicija obrazovanja u ovom pomoravskom selu.

Danas, dok težimo da kao država uđemo u EU i pratimo savremene tekovine, u živahnom selu postoji i školski objekat koji zbog pukotina ne može da primi decu.

Seoske škole najčešće nestaju kada nestane dece, ali ovde nije takav slučaj, izdržala je ona mnoge ratove i sada nestaje u „izobilju i blagostanju jednog zlatnog“ vremena.

Ako Mojsinje još živi i ima decu, zar treba da ostane bez škole? Nažalost, nakon dva veka danas smo ponovo na početku.

Za ovaj tekst korišćeni su podaci iz Istorijskog muzeja, beogradskih novina koje su digitalno dokumentovane, kao i crkvenih i manastirskih zapisa. Deo ove istorije sačuvan je i kroz usmeno predanje, koje se generacijama prepričava i prenosi među žiteljima Mojsinja. Ukoliko je neki podatak nenamerno pogrešno prenet ili nedovoljno verodostojno interpretiran, molimo za razumevanje i ispravku.

Autor: Ivan Vidojević