Foto: Pixabay/ilustracija

Dok demografska karta zemlje ubrzano bledi, troškovi života i institucionalni mrak beleže istorijske vrhunce. Najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku i svedočanstva o stanju u društvu otkrivaju surovu realnost: za deset godina izgubili smo preko pola miliona ljudi, ne samo zbog skupih rafova i nepristupačnih stanova, već zbog države u kojoj su zakoni selektivni, mediji zarobljeni, a vladavina prava nepostojeća.

Ako posmatrate Srbiju kroz zvanične statističke izveštaje u poslednjoj deceniji, suočićete se sa paradoksom koji najbolje opisuje svakodnevicu naših građana. Zemlja se dramatično skuplja u broju ljudi, ali troškovi pukog preživljavanja nezadrživo rastu. Međutim, ono što statistika ne uspeva da izmeri u procentima, a što građani osećaju na sopstvenoj koži, jeste potpuni kolaps sistema vrednosti i institucija. Srbija je postala mesto gde je hrana skuplja nego u EU, kvadrat stana nedostižan, a pravda rezervisana samo za odabrane.

Pusta zemlja: Gde je nestao grad veličine Novog Sada i Niša zajedno?

Najveći i najalarmantniji potres koji je zabeležio RZS jeste masovno osipanje stanovništva. Najnoviji podaci pokazuju da je Srbija u poslednjih deset godina izgubila više od 660.000 stanovnika usled negativnog prirodnog priraštaja, ali pre svega zbog nezaustavljivog egzodusa radno sposobnog i obrazovanog stanovništva.

Ovaj demografski minus najteže je pogodio unutrašnjost zemlje, dok se preostalo stanovništvo preliva u Beograd, bežeći iz sredina koje ubrzano stare i ekonomski umiru. Međutim, masovni odlasci preko granice odavno su prestali da budu isključivo ekonomske prirode.

Život u senci selektivne pravde i nepostojeće vladavine prava

Ono što gura ljude van granica Srbije jeste duboko ukorenjen osećaj nepravde i nefunkcionalna država. Vladavina prava postala je mrtvo slovo na papiru, a institucije koje bi trebale da štite građane pretvorene su u partijske servise.

Građani se svakodnevno suočavaju sa selektivnim poštovanjem zakona – pravila važe za običnog čoveka, dok su politički i ekonomski moćnici iznad sistema. Kada sudski procesi za najveće afere traju u nedogled ili zastarevaju, a običan građanin biva ekspresno kažnjen, stvara se atmosfera opšte pravne nesigurnosti. To je ključni razlog zašto mlade porodice odlaze: ne žele da im deca odrastaju u društvu gde prečica i partijska knjižica vrede više od diplome i poštenog rada.

Medijski mrak kao paravan za stvarnost

Ovakvo stanje uspešno se maskira kroz potpuno zarobljene medije. Većina televizija sa nacionalnom frekvencijom i štampanih medija funkcioniše kao fabrika paralelnog sveta, u kojoj se svakodnevno servira priča o "ekonomskom tigru" i istorijskom blagostanju.

Kroz strogo kontrolisan narativ, stvarni problemi građana – od ekoloških katastrofa do rasta siromaštva – potpuno su cenzurisani. Kritičko mišljenje je proterano iz javnog prostora, a preostali nezavisni novinari izloženi su konstantnim pritiscima i etiketiranju. Rezultat je društvo u kojem je dijalog nemoguć, a istina o stvarnom stanju u zemlji rezervisana samo za društvene mreže i retke slobodne medije.

Surova realnost novčanika: Zidanje kvadrata bez ljudi

Dok mediji govore o ekonomskom procvatu, frižideri i računi pričaju drugu priču. Podaci RZS-a pokazuju da je ukupan broj stanova u Srbiji u poslednjoj deceniji porastao za čak 12,26%. Najveća ekspanzija beleži se u Beogradu i na turističkim mestima, ali ovaj građevinski bum prati sledeći apsurd:

Dok je ljudi sve manje, cene nekretnina su skočile za preko 100%. Prosečna porodica danas ne može ni da sanja o stambenom kreditu, dok se stanovi masovno kupuju gotovinom, često kao način za pranje novca ili investiranje kapitala uske grupe bogatih. Istovremeno, cene hrane i osnovnih režija skočile su do nivoa koji je proždrao svaku iluziju o rastu standarda.

Zaključak: Egzodus iz države bez pravila

Kada se podvuče crta, statistika RZS-a samo daje brojčani okvir za duboku društvenu krizu. Srbija se ne prazni samo zato što je postala skupa za život. Ona se prazni jer je postala neuslovna za dostojanstven život. Sve dok u zemlji vladaju selektivni zakoni, dok su mediji zarobljeni u službi jedne istine, a građani prepušteni na milost i nemilost partijskom aparatu, koferi na stanicama i aerodromima ostaće jedina sigurna investicija za budućnost.

Ipak, u tom mraku tinja i drugačiji vid otpora. Poslednji meseci pokazuju da mladi ne žele samo ćutke da odu – studentska borba za pravdu i glasni bunt na ulicama postaju ključni indikator da svest o dostojanstvu nije potpuno ugašena. Indeksirani i hrabri, studenti danas postaju prva linija odbrane preostalih institucija, dokazujući da borba za pravnu državu i fer uslove života u sopstvenoj zemlji još uvek ima ko da vodi. Pitanje je samo da li će sistem i "neutralni" prepoznati ovaj vapaj za promenom ili će i ove mlade ljude, umesto u reformske procese, trajno ispratiti preko granice.

Izvor: Dragana Matović/Cemaforum