Peščanik: Monetizacija Porodičnog zakona

Zbrzana javna rasprava o izmenama i dopunama Porodičnog zakona (2005) svoje proceduralne nedostatke duguje činjenici da je unapređenje ovog propisa, prema rokovima iz reformske agende Srbije u cilju korišćenja sredstava iz evropskog fonda za reformu i rast –trebalo završiti još prošle godine. U takvim okolnostima, nije bilo mnogo mesta za primedbe ekspertskih organizacija.

Stručnjaci upozoravaju na niz spornih odredaba predloženih u nacrtu izmena i dopuna, a koje bi žrtve porodičnog nasilja mogle dovesti u veću opasnost nego što su bile pre nego što su prijavile nasilje. Jedan od osnovnih prigovora odnosi se na sam postupak donošenja zakona. Prema rečima Vanje Macanović iz Autonomnog ženskog centra (AŽC), vest o nacrtu i javnoj raspravi bila je postavljena na sajtu ministarstva u četvrtak uveče, a već u petak ujutru održan je prvi okrugli sto u Beogradu. „To je jedan novi mehanizam ove vlasti, kako da fingiraju javnu raspravu bez mogućnosti da na nekom okruglom stolu postavite određena pitanja“, istakla je Macanović u razgovoru za Peščanik. Prema njenim rečima, sporan je bio i sastav radne grupe za izradu izmena. Iako je nadležno ministarstvo bodovalo organizacije civilnog društva, na kraju su u radnu grupu ušle i organizacije sa najnižim brojem bodova.

Centralni problem koji Autonomni ženski centar ističe jeste nedosledna zaštita dece koja nisu direktno izložena fizičkom nasilju. Standard da dete koje prisustvuje nasilju mora u svakoj situaciji da se smatra žrtvom nasilja postoji od 2005. godine u Opštem protokolu o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, ali nije dosledno sprovedeno kroz tekst nacrta zakona.

Macanović upozorava i na novu odredbu po kojoj bi se nasiljem smatralo i sprečavanje kontakta deteta s roditeljem, što može imati ozbiljne posledice ukoliko se takva odredba ne uslovi, odnosno da roditelj kome je sprečen pristup detetu nije već prijavljen za nasilje u porodici. Peščanikova sagovornica je podsetila na više tragičnih slučajeva u kojima su deca ubijena zato što je to bio način da se učinioci osvete majkama koje su ih prijavile za nasilje.

Za hroničnu sporost institucijani predložene izmene ne nude rešenje. Sudije čekaju nalaze centara za socijalni rad i po šest meseci, a ponekad i godinu ili dve. U tom periodu deca mogu biti korišćena kao sredstvo pritiska. „Tamo se zaboravlja da je pravo deteta da viđa drugog roditelja s kojim ne živi. Kod nas se stvari uvek sagledavaju kao da je to pravo tog drugog roditelja da viđa dete. Pa nema veze kakav je taj drugi roditelj, ali to je njegovo pravo. Pa nije. Pravo je deteta.“

Kao ilustraciju sistemskog propusta, Macanović navodi slučaj ubistva maloletne Petre u Vršcu, gde „niko nije cenio koliko je dete bezbedno kada viđa oca kod njega u stanu bez ikakvog nadzora,“ kao i slučaj ubistva majke i deteta u Centru za socijalni rad Rakovica, gde je žena bila višestruko novčano kažnjavana jer nije omogućavala viđanje van kontrolisanih uslova, dok su veštaci prethodno zaključili da otac nije opasan. Prema podacima MUP-a, godišnje se izrekne oko 30.000 hitnih mera zabrane, od čega samo 7% radi zaštite dece.

Posebno kritično pitanje je uvođenje psihosocijalnog tretmana i obaveznog lečenja od bolesti zavisnosti kao mera zaštite od nasilja u porodici. Macanović smatra da ovo suštinski meša dve različite stvari: „Ne mogu mere koje su podrška učiniocima nasilja da budu mere zaštite koje treba da štite žrtve. To prosto nije isto.“

Konkretna opasnost leži u tome što to ostavlja mogućnost sudu da izrekne samo nalog za lečenje, na primer, a nijednu meru kojom bi se zaštitila žrtva nasilja. Uz to, lečenje od zavisnosti u Srbiji podrazumeva „sistemsku porodičnu terapiju“ u kojoj se od žrtve nasilja očekuje da prati napredak učinioca. „Ne bi ta žena prijavljivala nasilje da ona ikako može da kontroliše učinioca nasilja. A onda je stavljate u nemoguću poziciju i faktički je dovodite u veću opasnost“, ističe Vanja Macanović.

Empirijski podaci o dosadašnjoj primeni psihosocijalnog tretmana nisu ohrabrujući: većina ne završi tretman, a oni koji ostaju možda prestanu s fizičkim nasiljem, ali psihičko nasilje ne prestaje. Macanović navodi iskustvaiz sveta, koja su poznaje i naša sredina: čak i kad neko promeni stavove tokom tretmana, „ako se vrati u istu sredinu odakle je potekao, brzo se vraća starim obrascima ponašanja“.

Stav Autonomnog ženskog centra je da podrška učiniocima nasilja treba da postoji, ali ne kao mera zaštite od nasilja. „Prvo morate da obezbedite da žrtve budu bezbedne, a onda možete da kažete, hajmo sad da se bavimo učiniocem nasilja.“ Takođe, spremnost države da plaća podršku učiniocima nasilja ne šalje dobru poruku. Macanović je navela primer Švajcarske: ukoliko se u sudskom postupku dokaže nasilje, počiniocu stiže račun za boravak žene i deteta u sigurnoj kući. U Srbiji, nasilnici „ostaju u kućama u kojima žive, dobiće neku uslovnu osudu koja je suštinski ništa“.

Autonomni ženski centar uputio je poseban dopis ministarstvu u kome je naveo koji predloženi članovi krše odredbe relevantne direktive Evropske unije, što će poslati i nadležnim telima u EU. „Probaćemo da zaustavimo štetne odredbe, odnosno tražiti da se one promene,“ zaključila je Vanja Macanović.

Izvor: Peščanik