Twitt.rs

Najkraći put do uništenja jedne zemlje je izumiranje sela. Srbija se sad nalazi na tom putu. Jer, u selima nema ko da radi, a u gradovima nema šta da se radi. Seljak ne služi samo da bi proizvodio hranu, on je čovek koji bi trebalo da ima i dostojan život.

Prema podacima Zavoda za statistiku, u Srbiji je znatan broj seoskih domaćinstava sa žiteljima starijim od 70 godina. Oni žive sami i često im je briga o zdravlju na poslednjem mestu. Situacija je posebno teška u selima udaljenim od gradova jer su medicinske i socijalne usluge nedovoljne u odnosu na one u urbanim sredinama.

Usled  relativno slabo razvijene saobraćajne infrastrukture, staračkim i samačkim domaćinstvima manje su dostupne usluge koje pružaju primarna i preventivna zdravstvena zaštita. Osim toga, žitelji sela, iako izloženi teškom fizičkom radu po nepovoljnim klimatskim uslovima, nemaju izražene navike da bar jednom godišnje proveravaju svoje zdravlje mada su njihove potrebe za zdravstvenim uslugama realno veće od potreba stanovništva u urbanim sredinama.

Neverovatno je i to da u dvadeset prvom veku većina seoskih domaćinstava još uvek nema tekuće vode pa je i lična higijena na nezavidnom nivou. Šokantan je, na primer, podatak da u Srbiji samo 8,5 odsto stanovništva ima sve zube, 9,3 odsto nema ni jedan zub, a polovina uopšte ne vodi računa o oralnoj higijeni.

Žitelji gradova, kompjuterski pismeni, neretko se obraćaju sve popularnijem doktoru Guglu dok seosko stanovništvo i dalje kasni u sferama opšte informisanosti. Učestala oboljenja ljudi koji žive na selu, prema medicinskim podacima, su uglavnom visok krvni pritisak, dijabetes, srčana oboljenja, reumatske i degenerativne promene, urinarne infekcije, ginekološki problemi...

Srbija se nalazi među demografski najstarijim zemljama u Evropi. U njoj godišnje umre oko 102.000 žitelja, a rodi se manje od 65.000 beba. To je na nivou Prvog svetskog rata. A sela su nekad bila glavna baza za demografski rast. Osim staračkih i samačkih domaćinstva u ruralnim sredinama ni među pripadnicima takozvane srednje generacije (tamo gde ih još uvek ima), zdravstvena situacija nije na zavidnom nivou.

Seosko domaćinstvo zahteva mnogo rada i angažovanja, nema radnog vremena, ponekad se radi od svanuća do mraka, pa su preventivni lekarski pregledi koje naš zdravstveni sistem povremeno organizuje, bez očekivane posećenosti. Zato mnoga oboljenja, koja su na početku zanemarena, vremenom eskaliraju a mogla su biti potpuno izlečena ili, bar, držana pod kontrolom. Ono što je alarmantno je i to što ljudi na selu, zbog nedostatka vremena da posete lekara, uzimaju lekove napamet ili pozajme od suseda, što dodatno ugrožava njihovo zdravlje.

Srpsko selo već odavno nije asocijacija na idiličnu sliku sa zelenim poljima i procvetalim voćnjacima. Srpsko selo je u međuvremenu demografski propalo. Za poslednjih 70 godina iz sela je u gradove otišlo oko četiri miliona ljudi. Danas na seoskom području u Srbiji živi svega 1,4 miliona stanovnika većinom starih ljudi. Možda je poslednji trenutak da, kako država, tako i lokalne samouprave, nekim novim programima posvete veću pažnju zdravstvenoj nezi ovih ljudi koji su zbog teškog seskog života odavno prestali da brinu o sebi. Ali, ako svi odustanu desiće se ono što onomad reče jedan zemljoradnik iz sela Vučkovica kod Kragujevca: ‘’Selo nije klinički mrtvo pa da se oživljava, ono je davno sahranjeno i grob mu je ozeleneo’’.

Izvor: cemaforum.rs