Foto: Pixabay/ilustracija

Država disciplinuje organizacije osoba sa invaliditetom tako što ih finansijski ucenjuje, dok se istovremeno ne zna gde završavaju milijarde dinara iz javnog fonda za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom, nalazi su izveštaja Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI-S).

Izveštaj o položaju osoba sa invaliditetom u Srbiji, predstavljen 23. aprila, pokriva period od sredine 2022. do kraja 2025. godine. Koautori izveštaja, Snežana Lazarević i Lazar Stefanović, izneli su alarmantne uvide o raskoraku između prava garantovanih domaćim zakonima i međunarodnim konvencijama, s jedne, i stvarnoj dostupnosti usluga i mera kojima se ta prava ostvaruju, s druge strane.

Učešće organizacija osoba sa invaliditetom u kreiranju javnih politika i unapređenju propisa predstavlja neku vrstu kontrolisane inkluzije, naveo je Lazar Stefanović ističući tu činjenicu kao jedan od najozbiljnijih sistemskih problema u toj oblasti. O tome rečito govore pritisci koje trpe udruženja osoba sa invaliditetom kada pokušaju da utiču na izmene zakona, strategija ili institucionalne prakse. S druge strane, pravni i institucionalni okviri jesu unapređeni, ali ih odsustvo stvarnog efekta svodi na deklarativno ispunjavanje međunarodnih standarda.

„Stopa ekonomske neaktivnosti osoba sa invaliditetom u Srbiji iznosi 75 odsto“, rekao je Stefanović, dok se taj prosek u Evropskoj uniji kreće oko 45 odsto. „Takođe, jaz u zaposlenosti između osoba sa invaliditetom i ostatka populacije u Srbiji je 35,5 procentnih poena.“ Ove činjenice stoje u drastičnom raskoraku sa različitim merama podrške koje postoje na papiru – poput subvencija, kvota i obuka.

Državni fond za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom pune poslodavci koji mogu da zamene svoju zakonsku obavezu zapošljavanja osoba sa invaliditetom, za uplatu tom fondu. Tim novcem upravlja Ministarstvo finansija, iako po zakonu treba da upravlja Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja.

Prema poslednjim javno dostupnim podacima iz 2020. godine, u fond je bilo uplaćeno oko pet milijardi dinara, naveo je Lazar Stefanović i dodao da je te godine samo 1,25 milijardi dinara bilo izdvojeno za mere zapošljavanja i profesionalne rehabilitacije osoba sa invaliditetom. Od toga, deo je isplaćen preduzećima za profesionalnu rehabilitaciju, a deo Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Za tri četvrtine sredstava iz te godine ne zna se na šta su potrošena, po svemu sudeći ne na zapošljavanje osoba sa invaliditetom.

Istraživanja dosledno pokazuju široku rasprostranjenost diskriminacije na osnovu invaliditeta, dok je poverenje u institucije zaštite izuzetno nisko. U oblasti zdravstvene zaštite, iako pravo na besplatno lečenje formalno postoji, u praksi su prisutne brojne prepreke, ali i nedovoljna obučenost zdravstvenih radnika za rad sa osobama sa invaliditetom. Posebno je problematičan nedostatak znanja i veština u radu sa osobama sa intelektualnim teškoćama, što je potvrđeno i istraživanjima među studentima medicinskih fakulteta.

Duge liste čekanja za određene medicinske zahvate faktički znače uskraćivanje zdravstvene zaštite. „Na listama čekanja za operaciju kuka ili kolena se čeka od 18 do 36 meseci, iako pravilnik propisuje maksimum od 6 do 12 meseci“, ukazao je Stefanović. „To znači da u praksi mnogi stariji pacijenti i umiru sa invaliditetom dok čekaju zahvat koji bi trebalo da im je zagarantovan i obezbeđen njihovim osiguranjem.“

Snežana Lazarević je opisala probleme u ostvarivanju prava na samostalan život i uključenost u zajednicu. Iako je ovo pravo jedno od osnovnih prema međunarodnim konvencijama, u Srbiji ono u velikoj meri ostaje nedostupno.

Prema raspoloživim podacima Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu, istakla je Lazarević, 2024. godine na smeštaju u ustanovama socijalne zaštite bilo je 23.452 ljudi, od kojih je čak 80% imalo neki oblik invaliditeta. Takođe, utim ustanovama živi 622 dece, od čega 63% čine deca sa invaliditetom, a 32 njih je mlađe od tri godine, navela je Snežana Lazarević i podsetila da zakon ne dozvoljava institucionalizaciju dece uzrasta ispod tri godine, sem uz posebnu dozvolu ministra.

„Usluge koje bi trebalo da omoguće život u zajednici postoje u veoma ograničenom obimu. Personalnu asistenciju u Srbiji je 2024. godine pružao 21 pružalac usluge u svega 37 opština i ukupno ju je koristilo 466 ljudi“, rekla je Lazarević i konstatovala da je način na koji je definisano pravo na ličnog asistenta dodatni problem za ovu uslugu, jer je uslovljena veoma restriktivnim kriterijumima. Uslugu stanovanja uz podršku 2024. godine koristilo je samo 25 osoba sa invaliditetom. Zabrinjavajuće nizak obuhvat važnog mehanizma na koji se država očigledno samo deklarativno obavezala, pretvorio je ovu uslugu praktično u privilegiju vrlo malog broja ljudi koji su uspeli da se probiju kroz šumu propisa da bi ostvarili prava.

U oblasti lične pokretljivosti i asistivnih tehnologija takođe postoje značajna ograničenja. Liste pomagala se retko ažuriraju, a kriterijumi za njihovo dobijanje su rigidni i zasnovani na medicinskom modelu. Slično važi i za usluge poput tuđe nege i pomoći, za koji još uvek važi sistem procene iz ’70–ih godina prošlog veka.

Sistem socijalne zaštite dodatno komplikuje položaj osoba sa invaliditetom kroz fragmentirane nadležnosti i česta ponovna veštačenja. Ovakav sistem ne samo da je administrativno zahtevan, već i demotiviše korisnike, jer rizikuju gubitak stečenih prava.

Izvor: Peščanik.net