Foto: Pixabay/ilustracija

Nakon apela i protesta roditelja, Nacrt zakona roditelj-negovatelj usvojen je 30. marta 2026. godine. Roditelji smatraju da se on ima ozbiljne propuste i da ne rešava glavne probleme sa kojima su suočeni. Mašina razgovara sa dve mame o tome kako izgleda svakodnevni život roditelja-negovatelja, koji su njihovi zahtevi i šta Nacrt zakona propušta, piše portal Mašina.rs.

Nacrt zakona o roditelju-negovatelju predviđa mesečnu naknadu, kao i uplatu poreza i doprinosa za nezaposlene roditelje koji neposredno brinu o svojoj deci – korisnicima uvećanog dodatka za tuđu negu i pomoć. Ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Milica Đurđević Stamenkovski, istakla je da zakon predviđa da roditelj-negovatelj prima mesečnu naknadu od 65.000 dinara uz 40.000 dinara uvećane tuđe nege i pomoći, koja se odobrava kao podrška deci sa invaliditetom ukoliko lekarska komisija proceni da postoji 100 odsto invaliditet ili 70 odsto po dva osnova.

Nakon javne rasprave i pribavljanja mišljenja nadležnih organa, Nacrt zakona biće upućen Vladi Republike Srbije na usvajanje, a potom i Narodnoj skupštini Republike Srbije na razmatranje.

Međutim, roditelji koji se zalažu za usvajanje ovog zakona i čije ste proteste mogli da ispratite na Mašini, preko 13 godina govore o svojim problemima i zahtevima i smatraju da dati Nacrt nije adekvatan.

Razgovaramo sa dve imenjakinje i majke sedamnaestogodišnjih dečaka sa autizmom – Jelenom iz Beograda i Jelenom iz Perleza.

Upitali smo ih, za početak, koje su njihove glavne primedbe na Nacrt zakona o roditelju-negovatelju i šta on propušta.

„Nacrt Zakona o roditelju–negovatelju, koji ni u trenutku ovog intervjua nije javno dostupan u u pisanoj formi u celini, već o njemu saznajemo iz saopštenja, PowerPoint prezentacija i istupa ministarke, kao i iz roditeljskih grupa – ima nekoliko ozbiljnih problema. Prvo, predloženim rešenjima se diskriminišu zaposleni roditelji i roditelji–negovatelji koji su u penziji. To je potpuno suprotno realnosti u kojoj živimo i dobrim rešenjima iz uporedne evropske prakse. Ogromnom broju porodica je apsolutno nemoguće da budu nezaposleni da bi ostvarili pravo – jer već sada jedva drže glavu iznad vode“, objašnjavaju sagovornice Mašine.

Druga stvar koju naše sagovornice ističu jeste prostor koji je ostavljen podzakonskim aktima (pravilnicima) da definišu uslove za decu nakon punoletstva.

„Iskustveno znamo da sve što se kasnije ,dopisuje‘ pravilnicima retko bude dobro rešenje – u najboljem slučaju bude administrativni pakao, u najgorem uvede dodatne skrivene uslove i isključivanja, zapravo dodatnu diskriminaciju. To otvara vrata rešenjima koja mogu biti protivustavna, protivzakonita i suprotna Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom“, smatraju mame sa kojima razgovaramo.

Treće što ih zabrinjava je retorika o „zloupotrebama“.

„Roditelji se konstantno prikazuju kao neko ko doduše ima problem, ali kome se ne može verovati do kraja. Polazna tačka države nije poverenje i poštovanje, već sumnja i stigmatizacija“, ističu naše sagovornice i dodaju da je to duboko pogrešno, nehumano i dodatno traumatizujuće za roditelje.

„Umesto da sistem podrži nas, on nas konstantno stavlja u ulogu unapred optuženog koji mora stalno dokazivati da mu dete, malo ili odraslo zapravo ima problem. A uglavnom se radi o celoživotnim dijagnozama“, objašnjavaju mame.

Surovo je i nerealno zahtevati da roditelji budu nezaposleni

Kako ste mogli da čitate na Mašini, poslednji obračun koji je Centar za politike emancipacije objavio 2025. godine pokazuje da plata za život u Srbiji iznosi 150.670 dinara.

Prag rizika od siromaštva u 2025. godini za domaćinstvo s dvoje odraslih i jednim detetom mlađim od 14 godina iznosio je 82.213 dinara, dok je za četvoročlano domaćinstvo s dvoje odraslih i dvoje dece mlađe od 14 godina iznosio 95.915 dinara. Prema tipu domaćinstva, najvišu stopu rizika od siromaštva imala su lica u domaćinstvima koja čine jedan roditelj s jednim ili više izdržavane dece – 41,3 odsto.

Pitali smo naše sagovornice zašto je nemoguće da roditelji-negovatelji budu nezaposleni i šta uopšte mogu da urade sa 65.000 dinara koliko im država nudi Nacrtom zakona.

„U najkraćem: zato što niko ne može biti roditelj–negovatelj u tri smene, i istovremeno ostati živ i funkcionalan. I zato što 65.000 dinara mesečno – u realnom životu – ne pokriva ni blizu ono što se od nas zbog zdravstvenog stanja naše dece i odraslih očekuje. Ne želimo da se roditelji dele na ,dobre‘ i ,loše‘ po osnovu toga ko radi, a ko ne radi. Ne želimo da roditeljima koji ne rade ,kalkulišemo‘ za šta će pre potrošiti tih 65.000 dinara“, objašnjavaju mame.

Ono što iz ličnog iskustva i priča drugih porodica znaju je sledeće: mesečni troškovi porodice koja ima dete ili odraslog člana sa autizmom, drugim smetnjama u razvoju ili invaliditetom, najmanje su za 1.000 evra veći od troškova prosečne porodice koja ima decu, a nije negovateljska u kontekstu priče o roditelju negovatelju.

„Samo za logopedske i defektološke tretmane prosečna ,autistična porodica‘ daje mesečno između 25.000 i 50.000 dinara. Ako se koriste lekovi – to su dodatni troškovi; isto važi i za suplementaciju. Ako dete koristi pelene, a pritom je ,veliko dete‘ (10, 15, 20+ godina), računajte koliko to iznosi mesečno“, dodaju sagovornice Mašine.

Kako dalje objašnjavaju, mnogi roditelji sami plaćaju lične pratioce, jer sistemskih nema dovoljno ili „ne stižu na red“.

Deca i odrasli sa pridruženim bolestima često imaju specijalan režim ishrane – i to je ogroman trošak. Svaka aktivnost, svaki pokušaj inkluzije, svaka dodatna terapija – novi trošak.

Uz sve to, naše sagovornice podsećaju na nepostojanje personalnih i pedagoških asistenata.

„Kod niskofunkcionalnog autizma, troškovi svakodnevne brige i ishrane su veliki. To su deca koja ne mogu sama da ostanu ni pet minuta, dok ste vi zaokupirani drugim obavezama. Ako uzmemo sve ovo u obzir, jasno je da 65.000 dinara nije ni blizu ,plate za rad‘ roditelja–negovatelja, već jedva krpljenje rupa u porodičnom budžetu, i to pod uslovom da oba ili makar drugi roditelj radi. U samohranim porodicama – situacija je brutalno teža“, navode mame.

Zato je potpuno nerealno, surovo i diskriminatorno reći roditelju: „Da bi imao status roditelja–negovatelja, moraš da budeš nezaposlen”, kažu naše sagovornice i dodaju da to recept da i roditelj i dete „završe u potpunom siromaštvu i izolaciji“.

Ceo tekst možete pročitati na portalu Mašina.rs