Foto: Peščanik

Panel diskusija „Tradicija otpora: Ko nas je učio da se bunimo?“ održana je 21. marta u KC Magacin, u organizaciji Reflektor teatra i Centra E8. Učestvovali su istoričar Milivoj Bešlin, istoričar i pravnik Srđan Milošević, kulturološkinja Milena Dragićević Šešić i istoričarka Katarina Beširević. Razgovor je moderirala dramaturškinja Milena Bogavac.

Srđan Milošević otvorio je panel opisujući period između dva svetska ratau Kraljevini Jugoslaviji, jednoj od najnerazvijenijih evropskih zemalja, opterećenu korupcijom, prezaduženim seljaštvom i visokom smrtnošću dece. U takvim okolnostima, Beogradski univerzitet postaje žarište organizovanog otpora, a okosnica tog pokreta bila je Komunistička omladina (SKOJ).

Milošević je citirao zahteve tadašnjih studenata koji i danas zvuče vrlo poznato: bezakonje i korupcija, falsifikovanje izbornih rezultata, nasrtaj na autonomiju univerziteta, nezakoniti postupci policije prema studentima. Bilans represije bio je razoran – više od 200 organizovanih demonstracija, preko 2.500 hapšenja praćenih fizičkim nasiljem, više od 200 teže povređenih i devetoro ubijenih studenata. Vlada Milana Stojadinovića uvela je čak i posebnu studentsku policiju sa zadatkom da studente prebija unutar zgrade univerziteta. U januaru ’35. godine, diktatorska Vlada Bogoljuba Jevtića otvorila prvi logor za studente u Višegradu i to je zapravo bio prvi logor u Kraljevini Jugoslaviji.

Kao važan strukturni momenat, Milošević je istakao da je studentski protest tada bio i supstitut za zabranjenu i progonjenu Komunističku partiju. „Ta tenzija između političkih struktura i onih koji su bili studenti stalno je nekako postojala“,što je važan okvir za razumevanje svih kasnijih talasa otpora, uključujući i današnji.

Milivoj Bešlin smestio je jugoslovensku ’68. u globalni kontekst: Pariz, Zapadna Nemačka, Čehoslovačka, uz nesporne specifičnosti domaće scene. Intelektualni kontekst pripremala je Praxis škola od 1964, negovanjem tradicije kritičke misli i slobodne rasprave. Politički okidač bila je privredna reforma iz 1965, pokušaj sinkretizma socijalizma i tržišta koji je stvorio nove nejednakosti i razočarao generaciju odraslu uz obećanja ravnopravnosti. Jugoslovenska ’68. bila je kratka – trajala je svega desetak dana – ali intenzivna. Tito je na kraju u televizijskom govoruponudio studentima delimično ispunjenje zahteva, što je de facto ugasilo protest. Bešlin je, međutim, istakao i simbolički kontinuitet: kao što su tridesetih studenti imali „krvavog rektora“ Vladimira Ćorovića, koji je pozvao policiju na univerzitet, danas policiju protiv studenata poziva rektor Novosadskog univerziteta.

Milena Dragićević Šešić smestila je devedesete u širi kulturni okvir koji je počeo još osamdesetih:porast nacionalizma koji se širio kroz kulturu, manipulacija istorijom i ispravljanja istorijskih nepravdi. U takvoj atmosferi ušlo seu devedesete, sa demonstracijama koje su okupljale ljude iz potpuno suprotnih razloga: jedni su bili za Veliku Srbiju, drugi za građansko društvo.Studentski protest 1992. bio je, prema njenim rečima, izrazito umetnički obojen – vodili su ga dramaturzi i reditelji, pešačilo se od RTS-a do Dedinja. No strategija režima bila je efikasna: ne represija, nego ignorisanje. „Celokupna svetska javnost je ignorisala, i cela ta generacija se praktično iselila, čak i pre završetka fakulteta.“Dragićević Šešić je ukazala na ključnu razliku između sadašnjih i ranijih protesta: „Ovo je prva generacija koja je van svojihfakulteta dobila odgovor na pitanje šta je demokratija, koje su njene granice, ograničenja, ali i prepreke u realizaciji nekih željenih ciljeva.“

Koliko može biti drugačiji otpor kada je usmeren ka istim akterima koji su tu već trideset i nešto godina, upitalaje Katarina Beširević, istoričarka koja razmatra poslednji talas studentskih protesta pokrenutih u novembru 2024. koji su do danas najmasovnije i najdugotrajnije demonstracije u istoriji Srbije.

Fizičke koordinate u Beogradu su iste – rektorat, Plato, Filozofski fakultet – ali generacijska novina je jasna: decentralizacija. Kada su krenule blokade, blokirani su svi fakulteti u Srbiji, svi univerziteti. Inicijativa ’Student u svakom selu’predstavlja nešto sasvim novo. Umesto šetnji koncentrisanih u gradskim centrima, protest se širio ka periferiji.Studenti koji idu od sela do sela i razgovaraju sa svima, polako popunjavaju prazninu političke pismenosti.

Beširević je odbranila i naizgled paradoksalnu bezličnost pokreta – odsustvo vođe koje su mnogi kritikovali. „Kada imate kult vođe sa jedne strane, a sa druge strane njemu suprotstavljenu zajednicu, jedan kolektiv – mislim da je ta bezličnost vrlo efektna.“ Što se tiče ideologije, studentski zahtevi su po njoj antikorupcijski i prodemokratski, ali ne ideologizovani: „Oni su potpuno heterogeni kao i svi ljudi koji ih podržavaju.“ Njihovo polazište bilo je, kako je rekla, „minimum minimuma – poštovanje demokratskih procesa i poštovanje pravne države“, utemeljeno u prvom članu Ustava Republike Srbije.

izvor: Peščanik