Foto: Pixabay/ilustracija
O vezi između otpada i deponija, šumskih zemljišta uz naše najveće reke, lokalnih ekosistema – i mikroplastike, piše za portal Klima101 autorka istraživanja, dr Žaklina Marjanović sa Instituta za multidisciplinarna istraživanja Univerziteta u Beogradu – Instituta od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju.
U okviru naučnog projekta EMIPLAST SoS vršena su merenja koncentracija mikroplastike u šumskom zemljištu u plavnim područjima Dunava, Save i Morave. Evo osnovnih rezultata:
- Mikroplastika je prisutna u aluvijalnim šumskim zemljištima čak i ako ona ne izgledaju zagađeno, jer se čestice prenose važdušnim i putevima atmosferskih i poplavnih voda
- Količina mikroplastike u zemljištu direktno zavisi od prisustva plastičnog otpada
- Količina mikroplastike u zemljištu opada ako se otpad ukloni
- Istovremeno, mikroplastika izaziva pojavu specifičnih zajednica gljiva koje su sposobne da razgrađuju komplikovane polimere
- Neke od vrsta koje imaju mogućnost biorazgradnje mogu se koristiti za ciljanu remedijaciju zemljišta
Kada je početkom 20. veka sintetisan prvi potpuno veštački plastični polimer, niko nije ni slutio u šta to vodi. Istraživači su se takmičili ko će da napravi bolji materijal, dok se od 1980. godine proizvodnja ovog čudotvornog materijala, koji je ušao u sve pore našeg života, usložnjava i umnogostručuje.
Niko nije razmišljao o tome šta će biti sa svim tim predmetima kada se završi njihov upotrebni vek. Danas smo svesni toga da se planeta guši u plastičnom otpadu koji je polako truje i ubija, a realistična rešenja su na dugačkom štapu…
U Srbiji se svest o ovim činjenicama jako slabo razvija. Srbija ima jako loše regulisan sistem odnošenja i tretmana urbanog otpada, a mali broj ljudi je spreman da svoju potrošnju plastike i proizvodnju otpada smanji.
Većina stanovnika ruralnih područja i dalje otpad deponuje u šumama ili baca u reku. Mentalitet bacanja smeća negde daleko od kuće, da im ne smeta, je i dalje preovlađujući, a reciklaža otpada je tek u povoju. Tako se formiraju divlje deponije koje brzo rastu, a kojima se i dalje niko ne bavi. One nisu ničiji prioritet, ni države, ni lokalnih samouprava, pa čak ne ni vlasnika šuma u kojima se nalaze.
Aluvijalne šume su „sabirni centri” divljih deponija
U Srbiji, aluvijalne šume imaju ogroman ekološki značaj. One čine vodozaštitni pojas, i centri su biodiverziteta u poljoprivrednim regijama; formiraju najkvalitetnije zemljište u Centralnoj Srbiji; imaju neprocenjivu ulogu u prečišćavanju podzemnih voda; staništa su poslednjih ostataka ravničarske divlje flore i faune i aluvijalnih tipova vegetacije. Aluvijalne šume su, na kraju, i poslednja evropska staništa najskuplje gljive na svetu – belog tartufa.
Međutim, radeći u aluvijalnim šumama poslednjih par decenija, počela sam da shvatam da su te šume u Srbiji u stvari sabirni centri divljih deponija.
Gde god da sam išla na teren baš tu, na poslednjem bedemu zaštite reka od svih mogućih zagađivača, na sve strane su ležale gomile smeća.
Ovo iskustvo inspirisalo je naučni projekat EMIPLAST SoS, koji je koordinisao Univerzitet u Beogradu – Institut za multidisciplinarna istraživanja, Institut od nacionalnog značaja za Republiku Srbiju, a koji je finansiran od strane Fonda za nauku Republike Srbije preko programa Ideje.
Cilj ovog projekta je da se počne dokumentacija: šta se dešava sa zemljištem i sa živim zajednicama koje su za njega vezane, u uslovima izloženim antropogenom plastičnom otpadu i njegovim produktima – mikroplastici. Takođe, nameće se i pitanje: da li postoje organizmi koji su sposobni da se sa tim veštačkim česticama i polimerima izbore, i eliminišu ih.
Mikroplastika koja dospeva u aluvijalne ravni može dospeti u reku horizontalnim ispiranjem poplavnih ili atmosferskih voda, ali i u dublje slojeve zemljišta kada putevima vertikalnog ispiranja i fluvijalnih aktivnosti reke može imati lokalni uticaj na dublje slojeve zemljišta ili se transportovati podzemnim putevima dalje.
Izabrali smo deponije na tri šumska lokaliteta: aluvijumi Morave (koja sa sobom vuče sav otpad iz juga Srbije), Save (koja je opterećena otpadom severnog Balkana) i Dunava koji je potencijalni sabirni centar nanosa svih reka koje se u njega ulivaju.
