Foto: Pixabay/ilustracija

Visina naknade koju rudarske kompanije plaćaju za eksploataciju mineralnih sirovina u Srbiji ponovo je u centru pažnje, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da država godinama nije mogla da poveća takozvanu rudnu rentu zbog političkih pritisaka i međunarodnih odnosa, piše Danas.

Visina ove naknade često je predmet sporenja u javnosti, a Vučić je naveo da je Srbija želela da povisi rudnu rentu, ali da to nije bilo moguće.

„Mi imamo rudnu rentu koja je ubedjivo najniža. Nismo mogli da je promenimo ni kada smo pokušali, jer je bio veliki pritisak i rekli su da time menjamo uslove poslovanja. Nismo smeli da je povećamo tamo 2016. ili 2017. godine. Nismo hteli da kvarimo političke odnose“, naveo je on.

Podsetimo, Vučić je i prethodnih godina pričao o pokušajima da se rudna renta poveća, ali da to nije jednostavan proces.

Kako je ukazao, kada je hteo da podigne rudnu rentu „nema ko iz Rusije mu nije na glavu skočio“, a ticalo se srpskih izvora gasa i nafte, koji su sada u vlasništvu ruskog Gasproma.

U javnosti se često čuju kritike o tome da je rudna renta u Srbiji niska i da je treba povećati, što je potvrdio i Vučić, ali čini se da se Srbija i tu našla u nezavidnoj poziciji, jer ne sme da se zamera i da kvari političke odnose.

Dodatno, prema Vučićevim rečima, kompanije koje se bave rudarstvom, ako ne budu imale pristojan profit, otići će odavde.

Kolika je visina naknade za rudarenje u Srbiji?

Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Čedomir Beljić za Danas objašnjava da prvenstveno termin „rudna renta“ nije ispravan, već da se u Srbiji naplaćuje naknada za korišćenje mineralnih sirovina ili rojalti (royalti).

Kako dodaje, rojalti je u Srbiji regulisan Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, kao i Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i predstavlja važan izvor prihoda, naročito za lokalne samouprave.

Dakle, visina ove naknade za različita iskopavanja kreće se od jedan do sedam odsto.

Najviša, sedam odsto, plaća se za naftu, gas i ostale prirodne gasove. A najčešća koja se odnosi na metalične i nemetalične sirovine naplaćuje se u visini od pet odsto prihoda.

Zakon definiše i raspodelu ostvarenih prihoda od rojaltija, pa tako 60 odsto pripada budžetu Republike Srbije, a preostalih 40 budžetu lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija mineralnih sirovina. Ako je eksploatacija na teritoriji autonomne pokrajine, onda njoj ide 10 odsto, lokalnoj samoupravi 40, a republičkom budžetu 50 odsto.

Beljić objašnjava da se naknada za korišćenje mineralnih sirovina u Evropi obračunava na različite načine i u različitim visinama, u zavisnosti od zemlje do zemlje.

„Dakle, unificiranog načina obračuna nema. Ovo je svakako posledica specifičnosti mineralnih sirovina, kao tržišnih materijala, ali i posledica prirodnih okolnosti vezanih za nastanak istih. Ne može se prenebregnuti značaj mineralnih sirovina za ekonomiju i politiku i u lokalnom i u globalnom smislu“, naglašava on.

Naš sagovornik podseća da je način naplate rojaltija u Srbiji često bio pod lupom javnosti i izazivao različite komentare koji su nekad bili opravdani, ali nekad ne.

„Oni su se kretali u dijapazonu od odobravanja do veoma teških kritika, nekad razumljivih, ali i često neopravdanih, bez utemeljenja i uzimanja u obzir šireg aspekta situacije u našoj zemlji“, smatra Beljić.

On dodaje da osnovice za obračun, definisane zakonom, podrazumevaju institucionalno uređen prostor sa dovoljnim brojem stručnih službenika uz mogućnost stalne kvalitetne kontrole procesa.

„Zakonska i podzakonska regulativa moraju biti na nivou koji je neophodan da bi sistem naplate rojaltija na ovaj način mogao da da pozitivne, odnosno optimalne efekte“, smatra Beljić.

Drugi momenat u vezi naplate rojaltija, prema njegovim rečima, jeste period usklađivanja visina naknade kao i eventualne promene u sistemu naplate.

„Ovo je indirektno vezano sa opredeljenjem države po pitanju sirovina od strateškog značaja, eventualno kritičnih mineralnih sirovina, a trenutno ih naša regulativa ne prepoznaje, kao i opredeljenjem po pitanju rudarstva generalno“, navodi on.

Beljić podseća da je rudarstvo delatnost koja podrazumeva duge investicione cikluse, te da je zbog toga ekonomska stabilnost, kao i uređenost institucionalnog prostora, od značaja za efikasan rad.

„Rojalti bi mogao biti tretiran kao razvojna šansa, ali samo u slučaju da se rudarstvo kao baza, osnova, uklopi u potencijalni industrijski razvoj. Onda visine naknada imaju stimulativnu ulogu. Ako se pak privredna aktivnost završi samo na proizvodnji sirovina ili poluproizvoda, rojalti bi morao da ima potpuno drugu ulogu, uz svakako više vrednosti za naplatu. Stvar je izbora, opredeljenja odgovornih, tačnije Skupštine i Vlade Srbije“, objašnjava on.

Ceo tekst možete pročitati na portalu Danas-a.