Lični stav: Odjek tišine koji para nebo

1.11.2025. godine. Novi Sad. Rupe na zidu Železničke stanice, šine poređane ispred, trava pronikla između njih. Nikao novi život natopljen krvlju nevinih koga bol ne da slomiti. Tuga, strah, gušenje u grudima pri svakom koraku kojim se prilazi blizu. Empatama se ne preporučuje zadržavanje, zaglušujuća je bol koja obuzima.

Ljudi plaču i nad tuđom nesrećom, a neljudi i za svoje izbore krive druge.

Godinu dana od pada nadstrešnice, godinu dana traženja odgovornih, godinu dana protesta, borbe, stvaranja zajedništva. Studenti su probudili ono što su političari uspavali, vratili nas ljubavi i jedinstvu.

Mržnju koju vlast seje decenijama su deca kroz jednu godinu zatrla.

Dostojanstven skup, tužan, snažan, malo više oprezan. Opreznost proistekla iz iskustva od 15. marta kada je vlast aktivirala nelegalno zvučno oružje na narod i mnogih dosadašnjih skupovala kada su slali svoje ljude da izazivaju nerede. Sada su podlo isključili vodu u gradu, ali nema veze, narod su suze napojile.

Tišina, a bubnji i ušima. Čak i mala deca miruju, diše se jednim dahom. Tik-tak, na svaki minut jedan po jedan crveni balon leti u nebo. Kako ga vetar nosi on se okreće, ime i prezime nastradalog bljesne i kao da se zadrži, osmotri i prebroji ljude, tužno osmehne i nastavi svoj put neba. Tik-tak, svih 16 je nestalo iz vidokruga.

Cveta tresnja u planini
prolece se na put sprema
sve je isto u mom kraju
samo mene vise nema

Na svakom licu bol, suze se slivaju niz mlada, stara, muška, ženska lica. Nema razlike, nema razdvajanja, nema suparništva, nema mržnje, nebitno „čiji si“ - ČOVEK SI. Nismo stvoreni da budemo sami već zajedno i u dobru i zlu, sada nas je teško zlo zadesilo protiv koga se treba boriti.

Studenti su nas prodrmali iz korena, pokazali put, ujedinili, sada je na svima nama da nastavimo borbu protiv zla koje uništava šta god dotakne.

Vlast je rasprodala državu, vodu, zemlju, fabrike, sve što su sagradili našim novcem se urušava, deca nam odlaze u inostranstvo a dovode nam migrante, služimo kao pokusni kunići za mnoge eksperimente kojih nismo ni svesni al za mnoge nesvesne „mi živimo u zlatnom dobu“. Ne znam za druge, znam za sebe i svoje bližnje da želim PRAVDU u svakom smislu te reči.

Dragana Matović