Foto: Pixabay

Stojim pored rafa sa povrćem u radnji, pružam ruku da uzmem „čeri“ paradajz ili upakovanu „rajčicu“ kako piše na kutiji i vraća me slika u detinjstvo.

“Dragana, ostavi se guzičara i beri papriku”, prisećam se kako me baka zove. Ne shvatam zašto je paradajz nazvala “guzičarem”, ali se vraćam branju paprike za pijacu. Kada smo završili sve obaveze, dok se vozimo u špediteru, pitam je da objasni izraz „guzičari“.

„U moje vreme nije bilo toliko sorti paradajza, nije bilo tih čudnih današnjih naziva. Guzičar je onaj koji je nikao sam, u kukuruzištu ili pored njive, negde gde je nekim slučajem bačen prethodne godine ili prosto se našlo tu seme“, objašnjava mi.

Sećam se da sam bila uporna, da ne kažem dosadna, zašto baš taj izraz pa mi je iznervirano odgovorila: „zato što napolju nemaš wc već ideš u vrzinu kad te pritera.“

Počela sam da se smejem kao luda zajedno sa bakom shvatajući šta je htela da kaže.

Iako postoji više od 10.000 sorti paradajza, najslađi su baš ti sitni, mali, okrugli, crveni, pronikli na kraju bašte pa zamirišu u prolazu. Mami onako mirisan pa kao deca uberemo i samo strpamo usta i progutamo. Nekad prosto delujemo kao ćurke koje ne žvaću već samo trpaju u kljun.

Nema prskanja, nema brige oko toga da li drugi prskaju, ne brineš da li je voda ispravna, piješ sa potoka, podrazumeva se da je sve u redu. Nedostaje to vreme.

Posmatram sada upakovano u kutiju, lepo, svi „pod konac“ a mirisa nigde, ukus, kao plastiku da žvaćeš. Rado bih se vratila tom vremenu i čuvenim našim „guzičarima“ pa nek su nikli i u vrzini. Mada, danas više nema gde ni da zamiriše ni da se ubere, nema ni njiva ni bašti, o otrovima i da ne pričamo...

Vremenom, sa zdravog, organskog „guzičara“ pređosmo na desetinama puta prskani „čeri“, a što usputno izgubismo i dušu i zdravlje, ali to je neka već druga tema.

Dragana

Izvor: Cemaforum.rs