Foto: Cemaforum

Četrnaesti avgust u Čačku. Prijatno veče posle vrelog dana. Studenti najavili novi protest od 20 časova, dosta im nepravde, dosta im nepoštovanja zakona i korupcije, dali su zeleno svetlo građanima da nastave borbu ujedinjeni i solidarni. Da li je “solidarni” ključna reč koju svako doživljava na svoj način?

Veče u malom gradu. Roditelji sa decom šetaju, čuje se njihova cika u automobilčićima, piju se kafe po kafićima, a onda oko 19 i 30 policija se raspoređuje na šetalištu u Čačku, oko prostorija SNS-a. U početku stoje u većim razmacima propuštajući začuđene građane da prođu. Već viđeno.

Par minuta pre 20 časova otvaraju se vrata SNS-a i izlaze njihove pristalice, sva lica poznata javnosti, za razliku od prethodne večeri kad su doveli i strance (crne puti) da mašu srpskim zastavama. Od direktora javnih preduzeća do zamenika gradonačelnika, a u pozadini pesme o Kosovu. Sigurna sam da među njima ima i onih koji “srpsku kolevku” jedva i na karti mogu da pokažu.

Sa druge strane policijskog kordona stoje građani, oni isti koji već devet meseci protestuju protiv odnarođene vlasti, njihove bahatosti, korupcije, nepravde… Čuje se skandiranje sa već poznatim porukama i ubeđivanje policije da stane na stranu naroda a ne da čuva “lopove i kriminalce”.

Za to vreme u Atrijumu Kulturnog centra se završavaju pripreme za predstavu „Hasanaginica“. Istorijska tema, odlična predstava. Okupljaju se ljubitelji kulturnih dešavanja nezainteresovani za ono što se dešava nekoliko desetina metara od njih. Ovi drugi veruju da imaju preča posla jer jedna pozorišna predstava ne može kompenzovati urušene moralne i kulturne vrednosti i zato se bore da kultura postane postulat a ne slučajna pojava. A treći, opčinjeni Karleušom doživljavaju je kao kulturno dobro Srbije jer je za to ključni uslov da bezuslovno podržavaš svaku gadost koju vlast sprovodi sa vođom na čelu. Njih ne intersuje ni ‘’Hasanaginica’’ ni vapaji ozlojađenog naroda.

I tako… Sinoć su se u Čačku, na malom prostoru, "sudarila" TRI SVETA bez imalo nade da će ikada jedni druge razumeti.

P.S. Otišla sam na predstavu da zabeležim nekoliko fotografija za naš portal baš u trenutku kada Hasanaginica umire pored kolevke svog deteta. Dramatična, bolna scena. U mojoj glavi je lik Dijane Hrke. Izlazim iz Kulturnog centra i tačno znam kom svetu ja pripadam. I tu ostajem do kraja. 

Izvor: Cemaforum.rs