Foto: Cemaforum

Mesecima studenti šire ljubav, dostojanstvo, solidarnost, empatiju.  Seju radost, poštovanje, požrvovanost, rodoljublje. Vraćaju veru da Srbija može biti normalna zemlja u kojoj zakoni važe za sve podjednako i koja neće postati kolonija u 21. veku. Sa druge strane, vlast na sve nedozvoljene načine pokušava da vrati strah u ljude, da stvori paniku i da nastavi vladavinu zasnovanu na teroru, nezakonju i kriminalu.

Iako su iskorišćeni svi mogući pritisci, medijska zastrašivanja, pretnje – od „Ćacilenda“, traktora, batinaša, kamenja, motki, otkazivanja autobusa, vozova milion ljudi je došlo 15. marta u Beograd. Bilo je i uplašenih, bilo je i onih koji su došli „iz inata“, bilo ih je i koji su odustali, ali se milion ljudi slilo u Beograd.

Iz Čačka, Kraljeva, Priboja, Vrnjačke Banje, Raške, Užica, Požege, Gornjeg Milanovca  krenula je kolona automobila duga skoro 20 kilometara ka Beogradu. Uz pesmu, druženje, deljenje kiflica, pića, malo smeha, malo zabrinutosti svi smo stigli bez ikakvih problema u prestonicu Srbije.

Kolona ljudi iz zapadne Srbije je zauzela celu traku i ceo most „Gazela“ i nismo svi stali. Ljudi su pozdravljali Čačane posebno aludirajući na „5. oktobar“. Energija je zarazna, poletna, željna promena.

Kod zgrade Vlade Srbije smo naleteli na prvu sitnu provokaciju kada je muškarac, pod dejstvom alkohola i u zvezdinoj majici, stao na sred ulice i sa obe ruke pokazivao srednji prst, redari su ga brzo sklonili u stranu i upozorili da ne provocira narod.

Kolone ljudi, sa svih strana, kao sardine u kutiji, a opet svuda osmeh, šala, upoznavanje, deljenje radosti. Studenti prolaze, vide se suze radosnice, oči pune nade.

Od Sava centra do Skupštine preko Resavske do SKC-a pa na Slaviju, ni pljusak, ni vetar nije nas zaustavio. Reke ljudi su koračale kao jedno, složno, solidarno i u duhu priželjkujućih promena.

Himna „Bože pravde“ koja se orila Slavijom se čula i tamo daleko, praćena džinovskom zastavom koju su se građani utrkivali da dodirnu i proslede dalje. Nova nada je rođena. Srbiju čeka težak ali dugo očekivani preporod.

Ljudska radoznalost često nadjača i sva moguća upozorenja, pa smo morali da posetimo „Ćacilend“, medijska obeležja su omogućila da priđemo, moram reći sa gnušanjem, tom nekad lepom prostoru. Prvi red su bili bajkeri pomešani sa vojnim veteranima, drugi red su studenti – redari, zatim razbijeni traktori, ograda, bodljikava žica, policija u punoj opremi, a iza šatori u kojima se vide ljudi u crnom, sa maskama i kapama. Posle par fotki, sklonili smo se, redari ne dozvoljavaju približavanje ozloglašenoj lokaciji. Sa distance ljudi zvižde, pište, psuju ali poštuju molbu studenata i prolaze.

Odlazimo do Terazija kada počinje 15 minuta tišine. Ljudi stoje mirno, tu gde su se zatekli, glasna tišina odjekuje. Sa nekoliko strana se čuju uzvici „pumpaj“ a na par metara od nas su 4 momka, nisam sigurna da imaju više od 18 godina, vidno pod dejstvom alkohola ili narkotika.  Smeju se u toj tišini i dobacuju onima koji odaju poštu životima koji su izgubljeni zbog bahate vlasti i korupcije. Građani ih ignorišu. Oko 19 sati i 10 minuta stavljaju maske i pretrčavaju ulicu, a posle 2 minuta kreće jeziv zvuk, kao avion kad uzleće, ili kada vam se neka teška mašinerija ekstremnom brzinom približava. Vrisak, panika. U trenutku konfuzija i vrtoglavica zbog koje sam morala da se pridržavam za ogradu oko podzemnog prolaza. Kreće stampedo ljudi koji trče ka nama, a nas nekolicina se i dalje čvrsto držimo za ogradu kako nas ne bi "odnela" masa preplašenih ljudi.  "Šta je ovo, šta je ovo?"- čuje se sa svih strana. Niko ne zna.

Nakon toga, kada sam se malo povratila od šoka koji smo svi zajedno doživeli, krećem ka Skupštini jer nam javljaju da se na toj lokaciji dogodilo nekoliko manjih incidenata. Na tom putu zatičemo muškarce sa maskama i kapuljačama koji izleću iz haustora. Neko od građana nas ohrabruje :’’Ne plašite se, nas je mnogo više danas’’. Nastavljamo put.

Na Trgu Nikole Pašića, širi se jeziv smrad nafte iz desetina traktora. "Ne daj bože da se ovo zapali’’, dobacuje neko. Nekoliko muškaraca sa kapuljačama i maskama iz „Ćacilenda“ pokušava da se popenje na ogradu i preskoči je, a građani se sami udaljavaju da ne dođe do incidenta.

Žandarmerija se povlači, pojedinci iz brigade pozdravljaju okupljene protestante koji im aplaudiraju. Samo nekoliko minuta nakon toga jedan mladić preskače ogradu i juriša ka nekolicini mladića. E tu je, izgleda, prekipelo. Hvataju ga i počinju da ga tuku. Ljudi pritrčavaju i pokušavaju da zaštite prebijenog mladića. Zovu hitnu pomoć, koja je na samo 50 metara od njih, ali neprirodno dugo odlaže da interveniše.  Mladić je pred mojim očima, čini mi se da se ne pomera, ne diše. U panici pomišljam da će jedan mladi ljudski život biti izgubljen zbog nekoliko dnevnica, 2 piva i 10 ćevapa kojim su "nagrađivani’’ stanovnici "Ćacilenda’’. Na sreću, policija javlja da je mladić živ i da nije životno ugrožen.

Studenti – redari skidaju žute prsluke. Kraj protesta. Oni s pravom ne žele da preuzmu odgovornost za ono što bi se moglo dogoditi. Svi njihovi skupovi su bili mirni, dostajanstveni, gandijevski. Danima su molili da takav bude i ovaj beogradski. Čak i oni građani, koji su imali mnogo veće nade, koji su verovali da će ovo jutro dočekati u slobodi, poštuju njihovu odluku i ogromna kolona ljudi kreće ka Brankovom mostu i Gazeli. I za nas je to kraj jednog istorijskog dana i događaja.

A jutros, dok čekam lekarski pregled zbog nesnosnih bolova u ušima, jer sam bila na mestu gde je ispaljen "zvučni top" ili štagod drugo, razmišljam kako je moguće da jedan državnik toliko mrzi svoj narod. Kako je moguće da u ovom patološkom činu, niko od njegovih saradnika ne istupi i ne kaže da je u pitanju težak zločin i ozbiljno krivično delo, jer je oružje koje nije dozvoljeno, upotrebljeno protiv građana koji su mirno protestovali? Kako je moguće da baš niko, ama baš niko, ne kaže ovo je crvena linija koja prelazi sve granice ljudskosti? Eto, moguće je. U Srbiji, razvaljenoj, korumpiranoj, autokratskoj, posrnuloj od bezakonja, bez ikakvih moralnih načela moguće je da se nad mirnim, dostojanstvenim građanima, među kojima je najviše dece, počini ovakav zločin. Ali ja čvrsto verujem, da neće ostati nekažnjen kao i mnogi drugi prethodni.

Da, možda se ovoga jutra nismo probudili u oslobođenoj Srbiji. Ali, sasvim je sigurno, da je bodljikava žica na logoru u kome smo do sada živeli do te mere pokidana, izgažena da je niko, ni sadašnji a ni oni budući vlastodršci, više ne mogu podići. Sloboda je u našim srcima, u našim glavama, u nadanjima i potreban je samo još jedan mali korak da zasija punim sjajem. Uz sve one divne, mlade, stare i ponosne ljude imala sam juče utisak da ću je rukom dohvatiti.

Izvor: Cemaforum.rs / Dragana Matović