Javni interes sad zavisi od dobre volje vlasnika društvenih mreža

Javni interes sad zavisi od dobre volje vlasnika društvenih mreža, izjavila je u intervjuu za podkast "Dan posle", Snježana Milivojević, profesorka Fakulteta političkih nauka.

Ljudi doživljavaju internet i društvene mreže kao nešto što predstavlja opšte dobro -- maltene kao neku vrstu komunalne službe -- i u skladu sa tim očekuju da im sleduju neka prava. Kako to pomiriti s činjenicom da internetom upravljaju kompanije koje imaju svoje privatne vlasnike?

Snježana Milivojević: Teško. Posle prve decenije entuzijazma, kada smo svi na internet gledali kao na novi prostor slobode i novu javnu sferu, već u drugoj deceniji smo se susreli sa nekim užasno upozoravajućim znacima u oblastima politike i ekonomije, i direktnim uticajem koji je internet imao na pad demokratije, kao i ljudskih prava i sloboda. Sada već ne znamo kako bismo bez njega kupovali, išli u školu, dopisivali se -- i ta radikalna promena je, u stvari, pokazala da je kumulirana inovacija u toj oblasti prevazišla naše mogućnosti da se sa njom kao društvo organizovano nosimo.

S druge strane, vlasnici tehnoloških kompanija koje su u osnovi interneta su u prvoj rundi odneli pobedu nad društvom, i uspeli da nas ubede da bi svaka vrsta društvene intervencije u toj brzorastućoj oblasti sputala kreativnost i zaustavila njen razvoj. Svi mi koji smo se zalagali za regulativu smo se osećali kao cenzori, ali, kako jedan autor kaže: “Mi ipak ne živimo na slobodnom tržištu, nego u društvu.” Društva prvo ignorišu promene, pa onda pokušavaju da primene staru regulativu -- recimo, nešto što je radilo na televiziji, kao kada bismo pokušali da napravimo neki REM za internet... Onda shvate da to ne funkcioniše, i tek nakon toga krenu da traže stvarne regulativne istrumente. Za to vreme se ta teritorija već komercijalno zauzme, i onda regulacija ide mnogo teže.

Kako društvene mreže uspevaju da izbegnu odgovornost za javni interes u ovoj oblasti?

SM: Društveni mediji insistiraju na tome da su oni zapravo tehnološke kompanije, i da se zato na njih ne odnosi ta “medijska” regulativa. Tradicionalni mediji, koji su takođe komercijalne kompanije, su svejedno regulisani, zato što obavljaju posao koji je od velike važnosti za demokratiju.

Tehnološke kompanije, naravno, ne žele da budu tako čvrsto regulisane -- te velike platforme se prave da nemaju nikakve veze sa sadržajem koji objavljuju, ali profitiraju od njegove distribucije, a one koji ga proizvode ostavljaju bez novca. Mi smo zadovoljni kupci, jer je sadržaj besplatan, ali smo nesrećni građani, jer je sadržaj sve manjeg kvaliteta, zato što u njega niko ne investira.

U Evropi i svetu se već priča o nekom sistemu u kome bi se štitila sloboda tehnoloških kompanija, ali bi se, recimo, deo novca koji zarađuju preusmerio nazad u medije. Znači, one bi kroz neki sistem taksi bile oporezovane za posao koji rade -- na toj “distribuciji”, a ne proizvodnji -- jer oni sada parazitiraju na prodaji tuđeg sadržaja. Naravno, otpor tome iz tog komercijalnog tehnološkog krila je ogroman. Uvek bude tog vrištanja: "Cenzura, cenzura!" ali ta priča nije na liniji cenzura - sloboda, nego na liniji dileme da će demokratska društva kakvim ih znamo opstati bez novinarstva i informativnih medija, jer oni u ovakvom aranžmanu umiru. Dakle, javni interes sada zavisi od dobre volje vlasnika velikih privatnih korporacija, koji baš i nemaju neki razlog da ga stave ispred svog privatnog.

Ceo intervju pročitajte OVDE.