Foto: CEMA/Luka

Centar za monitoring i aktivizam - CEMA realizuje projekat ''Saradnički pristupi u jačanju online medija zapadne Srbije'' u okviru koga je izrađen dokument koji koji sadrži teoretske i praktične informacije o ovoj temi. U narednih nekoliko tekstova izdvojićemo ključne segmente ovog dokumenta.

U našim analizama identifikovali smo tri, po našem mišljenju, ključna elementa na bazi kojih se organizuju saradnje. To su:

• vremensko trajanje,
• stepen integracije,
• posvećenost saradnji.

Prema dosadašnjim iskustvima, domaćim i međunarodnim, sa porastom vremenskog okvira i stepena integracije raste i nivo posvećenosti koji obećava očekivane rezultate. Na bazi ovih kriterijuma istraživački tim Centra za kooperativne medije (Center for Cooperative Media) sa američkog državnog Montkler Univerziteta (Montclair University) identifikovao je šest različitih modela kolaborativnog novinarstva koje ćemo u nastavku ovog dokumenta pojasniti. To su:

• Privremeno i odvojeno kreiranje medijskih sadržaja
• Privremeno i zajedničko kreiranje medijskih sadržaja
• Privremeno i integrisano kreiranje medijskih sadržaja
• U toku i odvojeno kreiranje medijskih sadržaja
• U toku i zajedničko kreiranje medijskih sadržaja
• Kontinuirano i integrisano kreiranje medijskih sadržaja

Privremeno i odvojeno kreiranje medijskih sadržaja

Kolaborativni novinarski projekti koji spadaju u ovaj model su jednokratni ili ograničeni projekti u kojima učesnici kreiraju sadržaj zasebno. Sadržaj može biti publikovan na jednom mestu (npr. veb stranica projekta) ili može biti predstavljen na nekoliko različitih mesta, na različitim platformama partnera, medijima, društvenim mrežama...

Neki projekti koji potpadaju pod ovaj model koriste decentralizovan pristup koordinaciji i kreiranju sadržaja, što im omogućava da izbegnu problem suprotstavljenih organizacionih kultura i prioriteta. Drugi imaju posebne smernice o tome šta bi trebalo da proizvedu organizacije koje učestvuju u zajedničkom projektu.

Slabost modela: Oni projekti u kojima se odluke ne donose unapred o tome ko će proizvoditi koji sadržaj imaju tendenciju da naiđu na probleme.

Privremeno i zajedničko kreiranje medijskih sadržaja

Projekti kolaborativnog novinarstva koji spadaju u ovaj model su jednokratni ili ograničeni projekti, gde učesnici rade zajedno na stvaranju sadržaja. To su nužno bliži i koordinisaniji projekti od onih u kojima učesnici zasebno proizvode sadržaj, pa stoga zahtevaju više resursa, barem u nekim fazama.

Čest primer primene ovog modela je u toku izbornih procesa. U Americi, medijske koalicije koje u tom periodu stupaju u saradnju nazivaju se još i Voting Block.

„Blok za glasanje” je uvek vremenski ograničen projekat jer je tačno tempiran za izbore, a partneri rade zajedno na praćenju izbornoh procesa i kreiranju medijskih sadržaja koje međusobno dele. Ovaj model omogućava organizacijama da proizvode sadržaje koji su zahtevniji i mnogo značajniji od onoga što bi mogli stvoriti sami, a istovremeno umanjuje potrebu za dugoročnom koordinacijom.

Slabost modela: Kada partneri rade zajedno na prozvodnji informativnih sadržaja, postoji mogućnost da izborne tenzije u različitim redakcijama utiču na saradnju. Međutim, one se mogu ublažiti opštim uzbuđenjem oko teme i intenzivnom koordinacijom.

Privremeno i integrisano kreiranje medijskih sadržaja

U ovom tipu saradnje organizacije koje učestvuju dele prikupljene podatke i/ili druge resurse na nivou organizacije. Razlika u odnosu na prethodna dva modela je u nivou integracije organizacija.

Možda najbolji primer ove vrste saradnje do sada su „Panamski papiri”, gde su svi mediji koji su učestvovali imali pristup istim podacima i jedinstvenom softveru, radeći zajedno na njihovom sortiranju, ali i pišući individualne, jedinstvene priče koje su objavljivane na mnogo različitih sajtova.

„Panamski papiri” su bili jedna od najvećih novinarskih kolaboracija do sada – u geografskom i participativnom smislu, kao i količini podataka koji su prikupljeni i obrađeni.

Sve uključene organizacije/mediji imali su pristup bazi podataka u kojoj su se nalazili fajlovi koji su „procurili”. Međusobno su komunicirali koristeći internu društvenu mrežu pod nazivom iHub koja je bila zaštićena sa nekoliko slojeva, a omogućavala je novinarima iz celog sveta da šalju jedni drugima poruke i pišu grupne postove, vrlo slično kao što bi to neko radio  na Fejsbuku, na primer.

Kada novinar otkrije neki zanimljiv trag u bazi podataka, objavio bi ga na iHub-u i svi bi mogli da se uključe u diskusiju prilažući dodatne informacije kojima raspolažu. Zanimljivo je i da su učesnici bili u obavezi da se pridržavaju strogih pravila o tome kada novinari mogu da objave priču, razgovaraju sa izvorima i slično, koja su bila propisana od strane Međunarodnog konzorcijuma za istraživačko novinarstvo (International Consortium of Investigative Journalists - ICIJ).

Korišćenje zajedničke društvene platforme, baze podataka i tesna koordinacija između svih medija koji čine „Panamske papire”, do sada je najbolji primer privremenog i integrisanog modela saradnje. Kao što smo videli, rezultat takve saradnje je odličan. Zajednički rad, na ovaj način, omogućio je novinarima da postignu takav uspeh koji nikada ne bi mogla postići ni jedna samostalna redakcija. Zato ovaj model gotovo da nema identifikovanih slabosti.

U toku i odvojeno kreiranje medijskih sadržaja

Sledeća tri modela novinarske saradnje su trajniji aranžmani, ili su evoluirali od oročenih do tekućih projekata.

Prvi od njih podrazumeva kontinuiranu saradnju u kojoj partneri kreiraju sadržaj odvojeno a potom ga međusobno dele. Ovo je, inače, jedan od najstarijih poznatih modela novinarske saradnje. To je takođe model koji najbolje oslikavaju savremene aranžmane velikih svetskih novinskih korporacija, ali nije isključen ni kod manjih redakcija uključujući i onlajn medije.

Međutim, kako neki kritičari ističu, razmena sadržaja između medija u vlasništvu velikih korporacija na neki način izgleda veoma slično praksama koje su u svetu kritikovane kao „novinarstvo rezača kolačića” (“cookie cutter” journalism) ili kao ključni cilj kompanija da smanje broj zaposlenih.

Zajednička nit projekata koji se realizuju po ovom modelu je da učesnici ubiraju benefite zajedničkog rada, ali zadržavaju visok nivo autonomije i uređivačke nezavisnosti.

Slabost modela: Problem može nastati kada su partneri nejednake veličine ili snage, pa se moraju iznalaziti modaliteti po kojima bi aranžman bio obostrano koristan. Po našoj proceni, ova vrsta saradnje je danas najčešća imajući u vidu broj medija koji praktikuju ovaj model kao i geografsko područje koje su dosegli takvi projekti.

U toku i zajedničko kreiranje medijskih sadržaja

U ovom modelu, partneri su uključeni u tekuću saradnju u kojoj rade zajedno na stvaranju sadržaja. To znači da su organizacije više integrisane nego kada kreiraju sadržaj odvojeno i dele ga. Ova saradnja podrazumeva redovne uredničke sastanke, konsultacije, a često postoji i osoba koja nadgleda saradnju i izveštava o rezultatima ili uočenim slabostima. Praksa je pokazala da kod ovog modela često nastaju i drugi angažmani kao što je zajednički marketing, rad na društvenim mrežama i sl.

U svim do sada navedenim oblicima kolaborativnog novinarstva, ali posebno u ovom, izuzetno je važno međusobno poverenje medijskih partnera, uvažavanje odluka uredničkog kolegijuma i poštovanje profesionalnih standarda.

Slabost modela: Imajući u vidu da je najčešće u pitanju neki oblik regionalne saradnje, veoma je važno da proizvedeni medijski sadržaji budu relevantni za sve građane sa tog područja. U suprotnom, postoji opasnost od gubitka dela publike.

Kontinuirano i integrisano kreiranje medijskih sadržaja

U ovom modelu, saradnja je u toku i uključene organizacije su integrisane na nivou institucije. Ovaj model (još uvek) nije mnogo uobičajen – ali ga vidimo kao inovativan način za suočavanje sa izazovima lokalnog medijskog pejzaža. Ono što je karakteristično za ovaj model je da, pored proizvodnje medijskih sadržaja, saradnja se odvija i u drugim segmentima kao što je logistika oko računovodstva, finansiranja, marketinga, inženjeringa i drugo.

Primer u praksi: „Obala Aljaske“ (Coast Alaska) je mreža koju čini sedam javnih radio stanica na jugoistočnoj Aljasci. Njihova neformalna saradnja traje više od 40 godina, dok formalna datira od 1990-ih.

Ova saradnja ima više komponenti koje omogućavaju da funkcioniše:

• izgrađeno poverenje između generalnih menadžera, direktora vesti, urednika, tehničara i reportera na osnovu godina zajedničkog rada;
• „pokrivanje“ regiona sa sličnom publikom i kontekstima;
• zadovoljavanje potreba za resursima ili proizvodima za koje nemaju dovoljno sopstvenih kapaciteta.

Dok svaka lokalna stanica radi nezavisno na uređivačkoj strani, one su potpuno integrisane na poslovnoj strani. Od 2015. godine, prihodi za saradnju su im porasli za 50%, slušanost se udvostručila, broj zaposlenih u marketingu je povećan, a kupili su i dve dodatne frekvencije.

„Stalno razmenjujemo medijske sadržaje, a za male stanice je to neprocenjivo, jer će te zajedničke priče pružiti publici zaista sjajan lokalno proizveden sadržaj koji inače pojedinačno ne bismo imali“ (Coast Alaska).

Slabost modela: Kritičari ovakve saradnje vide mnogo sličnosti između njihove razmene sadržaja sa tzv. novinarstvom „rezača kolačića“ o čemu smo prethodno govorili. Oni ističu i da je stalna saradnja, u kojoj su organizacije integrisane na nivou institucije retka i trenutno najmanje zastupljen model saradnje. Međutim, benefiti koji se beleže u oblasti zajedničkog marketinga, na primer, čini se da su danas jedino rešenje za održivost lokalnih medija tako da možemo očekivati više ovakvih aranžmana u budućnosti.

U narednom tekstu: Rizici, izazovi, preporuke za saradničko novinarstvo

Izvor: Cemaforum.rs