Foto: Pixabay, ilustracija

ХИПОКРАТ У ЧАЧКУ!?

Некада давно, по целом свету лечио: болесне и слабе, старe и младe, деде и бабе

и све то џабе.

За новцем није марио,

Тако је у беди и сиромаштву остарио.

У медицину се није разумео, лечењем зарађивати није умео.

Направио је огромне дугове, изгубио све другове.

Вековима лутао, погрде, подсмех и презир гутао.

Али, народе гле чуда! У ова времена луда, појави се наде зрачак! Он тумарајући дође у Чачак! Да знате!

Посрнулом, презреном и пониженом, своје хумано лице,

показаше неки лекари чачанске болнице.

Вештином својом набавише и њему поклонише: ултразвучне, гастроскопске, колоноскопске, скенерајуће и друге апарате!?

Исте државне баталише, болничко лечење запустише.

Исте, мантиле и ординације задржаше, у директорске фотеље поседаше.

Оболеле људе у редове постројише и за помоћ код њега упутише!

Ватру медицинског бизниса запалише!

Ера је нова, важна јелова и то до крова!

И још да знате!

Зато примају по две плате, да беду са њега скину и раздуже га на рате!

Двоструким: амбулантама, знањем, моралом, пожртвовањем, љубављу, поштовањем и платама, славу и поштење њему повратише.

Његово име у Чачку исписаше, дугове вратише, медицину на здраве ноге поставише.

Остаде мала дилемица.

Пуна је чачанска болница збуњених, болесних сиротих људи.

У њима се вера још увек буди, и наде трачак.

Хипоктат је дошао у Чачак!

Али, у чачанску болницу неће, јер тамо нема среће.

Тамо су болесници сиромашни, за његов новчаник неиздашни.

Пара за здравље немају, у нови морал се не разумеју и стално на нешто кукају.

Тамо су и они под заклетвом лекари, за којима друштво не мари.

Они примају државну плату, њему не отплаћују ни једну рату.

Много га нервирају, вечито у неку етику дирају!

А они други који нису пацијенти, већ клијенти.

Они парама богати, што лека, здравља и живота су достојни,

пред њим су понизни и пристојни.

Чистим парама га плаћају и његове  дугове уредно враћају.

Ту су и политичари вајни, лишени терета моралних тајни.

Они у име народа пођу, па до њега бесплатно дођу.

И хипохондар понеки скупи паре и ту сврати,

па духом оптимизма пелцован, дебели рачун плати.

Ту су и људи потпуно здрави и прави, од скора грађани виђени, да не би били постиђени, што га лично не посетише и паре му не оставише.

Они Чачани нису кул, који не уђу у његов пул.

Да сам песник ил лудак већи, могао сам још много рећи, још веће јаде због тога стећи.

Могао сам и ћутати, Чачком бесциљно скитати, али онда тебе питати.

Који је данас дан, година, век?

Где се налазимо?

Шта осећамо, мислимо, причамо и радимо, надамо ли се?

Ко смо, шта смо, да ли смо живи ми?

Ко си ти, постојиш ли?

Да ли је ово морална тама?

Да ли је Хипократ заиста међу нама?

Идемо негде, погнути, неспремни, у себе и око себе погледати.

На трен, подигни главу и запази да сунце сваки дан излази и залази.

Надам се за све нас.

 Аутор: Велимир Митровић