Očekuje nas ozbiljna borba za privatnost

Sve šifre i korisnička imena koja se koriste za pristup Informacionom sistemu COVID-19, nalaze se na sajtu jedna zdravstvene ustanove i javno su dostupni zato što se koristi Google, objasnili su u intervjuu za podcast "Dan posle", Andrej Petrovski i Danilo Krivokapić iz SHARE fondacije. Oni su naglasili da nam predstoji ozbiljna borba za privatnost, prenosi Nova ekonomija.

Šta se tačno desilo u slučaju “curenja” pristupnih podataka za Informacioni sistem COVID-19? Kako je taj problem uopšte nastao, i koji su podaci bili dostupni?

Danilo Krivokapić: Desilo se to da su šifra i korisničko ime koji se koriste za pristup ovom sistemu bili javno dostupni na sajtu jedne zdravstvene ustanove. Do stranice na kojoj su se nalazili ti podaci se nije moglo doći preko samog sajta, ali jeste preko Gugla, pretraživanjem određenih ključnih reči. To znači da je ta stranica bila indeksirana na Guglu, i svako ko ima osnovna znanja Gugl pretraživanja je unosom ovih ključnih reči mogao do iste da dođe.

E sad, šta je Informacioni sistem COVID-19? Dakle, to je softver koji je uspostavila Vlada, gde je “Batut” glavni rukovalac, a RFZO obrađivač i tu se skupljaju apsolutno svi podaci koji su neophodni u borbi protiv pandemije. Skupljaju se podaci o tome ko je zaražen, ko testiran, ko je u karantinu, ko je u samoizolaciji, ko je u bolnici a ko je ozdravio, ko je preminuo -- ali, i svi oni podaci o licima koja su možda zaražena, jer su bila u kontaktu sa nekom osobom koja jeste.

Dakle, jako puno osoba je u ovom sistemu, i svi njihovi podaci -- od osnovnih kontakt podataka, preko ličnih podataka, do zdravstvenih i epidemioloških podataka -- se nalaze u ovoj bazi. U tu bazu se svakodnevno unose podaci od strane zdravstvenih ustanova, i oni se centralno obrađuju. Krizni štab odatle izvlači podatke koje čita svakog dana u 15 časova, a ove podatke mogu da koriste i drugi državni organi, poput policije, vojske, Kancelarije za informacione tehnogije, i tako dalje.

Znači SHARE fondacija je “guglanjem” naišla na rupu u sistemu, i skrenula je pažnju na to. Šta se onda desilo?

DK: Moram da kažem da je reakcija bila jako brza. Bio je Veliki petak, dakle neradan dan -- ali, za manje od sat vremena ovi linkovi više nisu bili aktivni, i njima se nije moglo pristupiti. Međutim, ovo je svakako jedan veliki incident. Ne samo da je neko mogao da vidi podatke sadržane u ovom sistemu, neko je mogao i da unese pogrešne. Dakle, bilo je prostora da se unesu pogrešni podaci u jednu bazu, na osnovu koje se na dnevnom nivou donosi toliko odluka. U slučaju da je i bilo nekog krivičnog dela, odnosno neovlašćenog pristupa, tu bi trebalo da se uključe odeljenje MUP-a za visokotehnološki kriminal i nadležno tužilaštvo.

Koji su se još primeri ugrožavanja elektronske privatnosti desili od početka vanrednog stanja?

DK: Prvo su se na konferencijama za štampu iznosile pune dijagnoze lica koja su preminula. To su lica koja su se mogla identifikovati -- određene opštine su objavljivale inicijale i adresu prvih zaraženih, i tako ih ugrožavale. Mediji su ulazili u bolnice i snimali zaražena lica, bez ikakve anonimizacije. Tako da to je bilo ono što je prvobitno bilo na udaru.

Ono što je nas dodatno zabrinulo je bila izjava predsednika da se prate italijanski telefoni, kao neko sredstvo za suzbijanje pandemije, te da je naša vlast našla i druge načine da prati građane, čak i ako oni ostave telefone kod kuće. Nas to brine iz prostog razloga što ova država ima prilično jednostavan pravni okvir za postupanje u ovim situacijama, koji je na snazi i pored toga što je vanredno stanje. On kaže da se geolokaciji našeg mobilnog telefona sme pristupiti samo uz saglasnost ili odluku suda.

Dakle, da bi nas neko pratio, sud o tome mora da donese odluku. Koje su to druge metode koje naša vlast koristi? Ne znamo, to nam niko nije saopštio -- iako u ovakvim situacijama pre svega mora postojati transparentnost. Da li su to “pametne” kamere, koje su najavljivane tokom prošle godine i koje su uveliko postavljene po Beogradu, ili nešto drugo -- teško je odgovoriti.

Samo da se dotaknem tog slučaja kada su građanima stigle poruke sa MTS mreže... Kao neko ko se bavi zaštitom podataka o ličnosti, mislim da bi u određenim slučajevima bilo potpuno opravdano da se građanima centralizovano šalju poruke, ali u ovom konkretnom je sve urađeno pogrešno. Ja srećom takvu poruku nisam dobio, ali sam pričao sa više ljudi koji jesu. Oni su se već nalazili u jednoj dramatičnoj situaciji, gde se širi čitav niz informacija -- i onda su u toku noći, sa nepoznatog broja, dobili poruku da nas čeka “italijanski i španski scenario.” Dakle, zamislite -- vi ste u vašem domu, i imate određeni, da kažemo, osećaj privatnosti... Odjednom, na vaš telefon stiže jedna takva poruka. To je i te kako upadanje u vaš lični prostor, a da vi zapravo ni ne znate od koga ta poruka stiže.

Opširnije o ovoj temi pročitajte OVDE.