Foto: Pixabay

Psihoterapeutkinja Instituta za psihodramu Biljana Slavković i ekspertkinja Milica Kolaković Bojović ocenile su u Novom danu da promena u društvu u odnosu prema žrtvama ima, ali da predrasude i dalje postoje. "Svako od nas u svakom momentu može postati žrtva krivičnog dela - nesavesnog vozača, džeparoša, postoji sasvim realna mogućnost da vam se to desi u nekom trenutku", kaže Kolaković Bojović. Slavković dodaje da niko ne želi da bude žrtva, kao i da same žrtve imaju problem da prihvate da to jesu.

Građani Srbije nedovoljno poznaju problematiku podrške žrtvama i svedocima, rezultati su istraživanja sprovedenog u okviru projekta Podrška žrtvama i svedocima krivičnih dela u Srbiji, koji sprovodi Misija OEBS-a u Srbiji, kao partner Ministarstva pravde, a koji finansira Evropska unija.

Kolaković Bojović kaže da nepoznavanje prava žrtava predstavlja prvu, ponekad i poslednju, prepreku na putu ka ostvarivaju tih prava. "U svakom slučaju predstavlja barijeru koju je jako teško preći. Veliki problem predstavlja i nepoznavanje uloga koju određene institucije imaju u tom procesu i sam proces ostvarivanja prava. Za građane je od suštinskog značaja da se radi na kontinuiranom unapređenju svesti", kaže ona.

Dodaje da ova tematika nije dovoljno zastupljena u medijskom prostoru.

"Svako od nas u svakom momentu može postati žrtva krivičnog dela - nesavesnog vozača, džeparoša, postoji sasvim realna mogućnost da vam se to desi u nekom trenutku. U momentu kada se to desi, vi postajete žrtva i manje ili više sve su u istom položaju i postavljaju ista pitanja - šta sad, kome da se obratim, imam li ja neka prava...", kaže Kolaković Bojović.

Slavković je rekla, govoreći o dosadašnjim zakonskim rešenjima i određenju države prema žrtvama, da u "našem društvu postoji izrazita stigma".

"Određenje države prema terminu 'žrtva', imamo termin 'oštećena'. Za mene koja radim u direktnom kontaktu sa žrtvama u određenim oblicima nasilja, čini mi se da postoji određeni otklon da se žrtve nazovu žrtvama. Treba da se razazna šta znači biti žrtva, a šta biti oštećeni", kaže Slavković.

Dodaje da, s druge strane, niko ne želi da bude žrtva. "Same žrtve imaju poteškoću da prihvate da jesu žrtve, imajući u vidu da im to ostavlja neku vrstu pečata. Tačno je da svako traumatsko iskustvo menja život. Od tog momenta ne postajemo žrtve, nastavljamo da budemo sve što smo bili i do sada, ali istovremeno imamo jednu novu situaciju koju jako teško možemo da savladamo u mreži podrške kojoj ne znamo ni koja je. A život traži, i dalje sam majka, moram da radim, imamo uobičajene životne zahteve...", kaže ona.

Slavković kaže da promena ima, ali da su duboke predrasude i dalje prisutne.

"Ne verujemo žrtvama, verujemo da je sama žrtva izazvala to što joj se desilo", kaže ona.

Slavković misli da mora biti sankcionisanja lošeg činjenja ili nečinjenja u svim profesijama u kojima je važno da se profesija usmeri ka pravima žrtve. "Snošenje odgovornosti za neprofesionalnost jeste jedna od karika koja nedostaje", kaže Slavković.

Kolaković Bojović ističe da sistem podrške i pomoći treba da se uspostavi na održivom nacionalnom institucionalnom nivou. Slavković smatra da procene rizika nisu dovoljno dobre, kao i da to sprečava ljude da se jave.