Digitalne pretnje ne može rešiti zakonodavac zaglavljen u analognom svetu

Javni govor u digitalnom prostoru postaje sve opterećeniji mržnjom, optužbama i napadima koji povremeno dovode i do stvarnih posledica u realnosti. Govor lažnih medija na internetu je samo produžetak desničarskih politika, a država i sudovi uglavnom ignorišu potencijalne opasnosti.

Ko se danas sve može nazvati medijem u Srbiji, a ko je samo puki prenosilac informacija? Da li je dovoljno otvoriti sajt ili fejsbuk stranicu na kojima ćete danonoćno širiti mržnju prema drugima i drugačijima, i to nazivati medijem? Jer novinar je po prirodi radoznala osoba koja zna od svega pomalo i ume da se izrazi. Na mnogim nazoviportalima i grupama na društvenim mrežama danas svako sebi daje za pravo da nešto objavi i da se smatra novinarom. Ali kada se pređe granica pristojnosti, kada se ugroze nečiji ugled ili život, to se više ne može nazivati novinarstvom.

Primera širenja mržnje na internetu je mnogo. U Srbiji postoje portali bez impresuma koji bljuju vatru 24/7, ali nema ko da ih opomene, ukaže im na profesionalne propuste, kazni ih, zatvori, blokira. Na njihovoj meti su neretko i profesionalni novinari, o kojima se iznosi gomila laži, uvreda i otvorenih pretnji. Stiče se utisak kao da anonimni autori ovih opskurnih sadržaja imaju zaštitu države, koja se hvali kako ima proevropsko medijsko zakonodavstvo i nikad bolje stanje u medijima.

Iza fantomskih portala u Srbiji često stoje ultradesničarske grupe, i oni služe zastrašivanju i targetiranju. Često u nazivu imaju Srbiju ili srpstvo, inicijalno ih okuplja mržnja prema migrantima, a od izbijanja epidemije koronavirusa ističu se po antivakserskim stavovima i narativima. Povrh svega, posredi je obračun sa slobodnomislećim ljudima: građanskim aktivistima, novinarima, stručnjacima, opozicionim političarima. Svakodnevni princip pisanja i objavljivanja takvih sadržaja je suštinski isti, samo se mete menjaju.

Vanredna profesorka komunikologije na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu Jelena Kleut smatra da su pravo na javni govor danas dobili svi, pošto je internet ukinuo medijske, uređivačke filtere. To je, s jedne strane, smatra Kleut, u javni govor unelo glasove koji su prethodno bili marginalizovani, ali je, sa druge strane, donelo niz neželjenih posledica poput manipulacije ili govora mržnje.

„Tako smo od prostora za autentična, proživljena iskustva stigli do interneta koji je zagađen. I ono što brine – to zagađenje digitalnog prostora lako se ’preliva’ u oflajn živote, u vidu diskriminacije, pa čak i fizičkih napada. Zato neke dileme koje su se naizgled činile razrešenim kad je reč o masovnim medijima postaju ponovo aktuelne – koju vrsta govora treba zabraniti, ko o tome treba da odluči, kako se odluke sprovode“, ocenjuje Kleutova u razgovoru za Mašinu.

Stručnjak za medijsko pravo Veljko Milić smatra da postoje najmanje tri razloga zašto je pravo na javni govor u digitalnom svetu znatno pervertirano. Prvi razlog je, ističe Milić, činjenica da nikada nije bilo lakše izaći u javnost sa sopstvenim stavovima, što je svakako dobro, ali ostavlja mogućnost za velike zloupotrebe.

„Drugi je taj što i dalje ne postoji svest da i u digitalnom svetu važe prava i odgovornosti kao i u stvarnom svetu, nego ljudi i dalje olako shvataju digitalni svet i ono što je tamo izrečeno. Treći razlog je taj što digitalni svet u znatnoj meri omogućava anonimnost, i na taj način otežava posao organima koji su nadležni da sankcionišu zloupotrebe koje se dešavaju u digitalnom svetu“, navodi Milić za Mašinu.

Ceo tekst možete pročitati na sledećem linku https://www.masina.rs.

Autor: Darko Šper/Masina.rs