Foto: Pixabay

Pandemija nas je primorala da se priviknemo na novu stvarnost, da prihvatimo nove obrasce ponašanja, da se pozdravljamo laktom umesto rukovanjem, da se ljubazno udaljimo od sagovornika umesto da mu se srdačno približimo. Sa druge strane, donela nam je i mnoge brige – hoćemo li ostati zdravi i hoćemo li uspeti da sačuvamo one koje volimo? A što je više onih o kojima brinemo i za koje smo odgovorni, to je i ova lista duža.

Zbog toga je i roditeljima glava poslednjih meseci na ivici pucanja. Istraživanje koje je Unicef sproveo za vreme, ali i nakon vanrednog stanja, pokazuje da su roditelji (u istraživanju navode majke/staratelji) najviše brinuli o zdravlju i socijalizaciji deteta, ali i o obrazovanju i o mentalnom zdravlju.

Roditelji koji žive u gradu bili su zabrinutiji oko socijalizacije svoje dece, dok su i za vreme vanrednog stanja i nakon njega bili podjednako zabrinuti da li će deca dobiti odgovarajući nivo obrazovanja. To je i razumljivo, imajući u vidu da su škole bile zatvorene sve do kraja prošle školske godine.

Sa druge strane, roditelji su bili nesigurniji u svoj ekonomski položaj u junu i julu ove godine nego što je to bila situacija na početku pandemije, u aprilu, kada je na snazi bilo i vanredno stanje. Ipak, kako pokazuje Unicefovo istraživanje, majke i staratelji su bili u lošijem psihičkom stanju u toku vanrednog stanja, kada su često bili i osuđeni na stalno ostajanje kod kuće zbog čestih ograničenja kretanja, nego u junu i julu kada ovih obaveznih ograničenja više nije bilo.

KAD NAM STRES UKRADE UTOČIŠTE

Iako od maja više nema policijskih časova, roditelji koji su učestvovali u Unicefom istraživanju su se i u junu i julu izjašnjavali da i dalje provode više vremena sa svojom članovima porodice nego što je to bilo slučaj pre pandemije. Iako roditelji provode više vremena sa decom, ne znači da je i vaspitavanje lakše niti da je njihov odnos stabilniji.

Unicefovo istraživanje pokazuje da roditelji imaju utisak da im je pandemija značajno otežala njihovu ulogu, a dr Ivana Mihić sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu objašnjava da je pandemija većinu porodica prinudila na manju ili veću izolaciju, te da je samim tim i značila izostanak podrške koja je porodici uobičajeno dostupna.

"Na ovaj način snažno podižući stres i ugrožavajući mentalno zdravlje, ona je znatno umanjila kapacitete roditelja da kvalitetno brinu o deci. Dodatno, međutim, ona je intenzivirala sve manje funkcionalne odnose - pojačala je konflikte unutar porodice, na primer", objašnjava Mihić za "Novu ekonomiju".

A kada je porodica ispunjena konfliktima i stresom, ona sve teže ispunjava ulogu koju inače ima u životima odraslih, a pre svega dece – da bude izvor sigurnosti i prvi prostor gde tražimo zaštitu, izvesnost i podršku za emotivno zahtevne događaje i stres, objašnjava Ivana Mihić.

"Kada je i porodica sama pod stresom, ona gubi svoju mogućnost da na ovaj način ponudi sigurno utočište svima nama. Za decu, osim što prestaje da bude dostupni izvor podrške, porodica koja je snažno pogođena krizom, u kojoj su intenzivirani konflikti, izazovi u mentalnom zdravlju i slično - postaje sama po sebi dodatni izvor stresa i ne samo da ne neguje i podržava razvoj i učenje, ona ga ometa", kaže Mihić.

Ceo tekst možete pročitati na portalu Nova ekonomija.