Kretanje osoba sa invaliditetom olakšava se, ali mravljim koracima

Nismo stvorili uslove da se osobe sa invaliditetom mogu kretati po svim pravcima, u Ministarstvu socijalnih pitanja, Ministarstvu zdravlja i Ministarstvu obrazovanja bi trebalo da na mestima pomoćnika ministra ili sekretara bude po jedna osoba sa invaliditetom, kaže izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma Veran Matić. Predstavnica Udruženja osoba sa invaliditetom Nevena Tarlanović kaže da ima nekih pomaka kad je u pitanju olakšavanje kretanja, ali da su to mravlji koraci, navodeći da bi njoj značilo da može da uđe, s hodalicom, u autobus.

Koji su najveći problemi sa kojima se osobe sa invaliditetom suočavaju na svakodnevnom nivou? Kako ih prevazilaze i na koga se oslanjaju? Svaka četvrta osoba suočava sa problemom nepristupačnosti.

Veran Matić, izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma, rekao je da je taj forum organizator Nacionalnog dana davanja već treću godinu, 9. oktobra, na rođendan Mihajla Pupina - kod koga, kako kaže, može da se nađe pionirska posvećenost čoveka koji je otišao u svet i izborio se za svoj talenat i obrazovanje.

Pravimo određene koalicije (Koalicija za dobročisnstvo) sa kojima pokušavamo da napravimo pomake u onim oblastima u kojima već dosta dugo nema prostora da se ti pomaci naprave, pa smo odlučili da ovogodišnji Nacionalni dan davanja bude posvećen pristupačnosti i to pristupačnosti uopšte, navodi Matić.

"Svaka četvrta osoba u Srbiji ima problem sa pristupačnošću različitih institucija, medija, informacija... To nisu samo osobe sa invaliditetom, to su stare osobe, majke sa decom, trudnice..."

Matić kaže da se radi na stvaranju standarda i na tome da sve institucije, zgrade i saobraćajnice budu pristupačne za sve.

Predstavnica Udruženja osoba sa invaliditetom Nevena Tarlanović, aktivistkinja, kaže da se svakodnevno suočava sa preprekama, od ulaska u autobus do prodavnice. Bitno je da smo svesni da taj problem postoji u društvu i da ćemo da radimo na tome i mi, kao pojedinci, i država, dodala je. Tarlanovićeva, koja koristi hodalicu kada se kreće, ipak primećuje u većem broju beogradskih opština znatan broj spuštenih trotoara. "Jako mi je bitno da imam prilaz, da ne moram da dižem hodalicu da odem na trotoar. Ti koraci možda nisu vidljivi u nekoj većoj meri, pomeramo se mravljim koracima, ali pomaka ima, ne stojimo u mestu... Bitno je da se radi... Za mene bi najvidljiviji primer bio da mogu sa hodalicom da uđem u gradski prevoz", ističe.

Tarlanovićeva kaže da je bitno da se zajednica osoba sa invaliditetom više uključi u delovanje. "Prosto moramo sami da brinemo o onome što nam je potrebno, jer ako mi nemamo tu volju i ambiciju - da sutra ne razmišljamo da li možemo normalno da izađemo na ulicu, kako možemo da očekujemo od okoline da više brine o tome, nego mi o sebi samima... I naravno važna je podrška države", dodaje.

Matić kaže da je činjenica da mi, kao društvo, i ne vidimo one koji imaju probleme, jer su oni uglavnom zatvoreni u svojim domovima, jer sami ne mogu da izlaze. Kad odete u Beč i vidite kako se tamo osobe sa invaliditetom kreću, vi stanete i zapitate se kako oni imaju toliko osoba sa invaliditetom, a mi nemamo, navodi Matić. "U svakom društvu ima 10 odsto osoba koje su sa različim potrebama i različitim invaliditetima. Reč je o tome da mi nismo stvorili uslove da se one mogu kretati po svim pravcima", naglašava Matić.

Tarlanovićeva priča da pre nego što je počela da koristi hodalicu mahom se oslanjala na porodicu i prijatelje. "Ili, kad nisu tu, zamolim prolaznike za pomoć i to je jako pozitivna stvar - dobro reaguju i spremni su da pomognu, nisam imala negativna iskustva, neki su čak želeli da me nose", navodi gošća N1.

Opširnije pročitajte na N1.