Foto: Evo ruka

Problem koji godinama muči roditelje dece i mladih sa smetnjama u razvoju jeste – gde njihova deca mogu da provode vreme, posebno tokom raspusta, ali i kada završe školovanje. Dnevnih boravaka nema dovoljno, na slobodno mesto se čeka, a kada izađu iz sistema obrazovanja, mnogi mladi ostaju bez adekvatne podrške.

Zato su se u Udruženju "Evo ruka“ sami organizovali i pre tri godine otvorili Klub za mlade osobe sa invaliditetom. 

Tri godine od otvaranja kluba namenjenog mladima sa invaliditetom, osnivačica udruženja "Evo ruke" Ana Knežević ističe da ova populacija ostaje potpuno bez podrške sistema nakon završetka formalnog obrazovanja.

"To su mlade osobe s invaliditetom koje su završile srednju školu. Znači, oni su završili svoje formalno obrazovanje i nakon tog završetka formalnog obrazovanja ostali su potpuno bez ikakve podrške sistema", objasnila je Ana Knežević za RTS-a.

Prema njenim rečima, veliki problem predstavlja i to što kategorija "mlade osobe s invaliditetom" u društvu praktično ne postoji.

"Mi imamo problem što se naša deca zapravo ne pripremaju za tu tranziciju i ne postoji tranzicija i uopšte kategorija mlade osobe s invaliditetom ne postoji, nego pričamo uvek o deci sa invaliditetom i deci sa smetnjama u razvoju i odraslim osobama s invaliditetom", navela je Kneževićeva, dodajući da, za razliku od ostale populacije mladih, kod ove dece niko ne vodi računa šta im je zapravo potrebno i šta žele.

Naglasila je i da su potrebe mladih sa invaliditetom suštinski iste kao i potrebe njihovih vršnjaka, ali da postoji ključna razlika.

"Tačno je da oni nemaju posebne potrebe, nego imaju potrebe kao i svi mi ostali, ali kod njih je problem što oni ne mogu sami da zadovolje te potrebe", istakla je Ana, ilustrujući to primerom sopstvene dece – jedno, zdravo, otišlo je na more i tri dana se nije javljalo, dok drugo, koje je osoba sa invaliditetom, ne može nigde bez nje.

Posebno je ukazala na to da su mladi koji dolaze u klub osobe sa intelektualnim teškoćama, kod kojih je invaliditet "još nevidljiviji", zbog čega im je teže da ostvare prava koja imaju osobe sa telesnim invaliditetom.

Dve lokacije, različiti izazovi

Udruženje ove godine radi na dve lokacije – u porodičnoj kući u Zemun Polju, gde je delovanje i počelo, i u Zemunu, gde je organizovana pomoć za vreme leta.

"Imamo ih dvadeset ovo leto, a koristili su zapravo cele godine, oni cele godine dolaze i tu je jedna grupa mladih koji su neka kompaktni", rekla je Ana o prvoj grupi, napomenuvši da su ti mladi "interesantni i zanimljivi", ali da ipak moraju biti pod stalnim nadzorom i kontrolom.

U Zemunu se, kako kaže, suočavaju sa drugačijim problemom, jer tamo dolaze deca koja nisu deo njihovog celogodišnjeg programa, već čiji se roditelji javljaju tokom leta kada nemaju ko da brine o deci dok su na poslu.

Ana je objasnila i zašto roditelji plaćaju participaciju za uslugu. "Kod nas roditelji plaćaju participaciju jer je to jedini neki nivo sigurnosti da ćemo, kako da kažem, održati uslugu zato što defektolozi i stručnjaci moraju da rade s decom. Ne možemo da se igramo inkluzije", navela je ona.

Ukazala je i na to da grupu u Zemunu čini oko petnaestoro dece, među kojima su i deca sa težim smetnjama, za čiji rad je, pored postojećeg osoblja, potrebno još najmanje dvoje do troje dodatnih stručnjaka.

Odnos sa sistemom i poziv na solidarnost

Upitana kako sistem gleda na rad udruženja i da li ima podršku nadležnih institucija, Ana Knežević je ukazala na to da ne očekuje pomoć, budući da, kako kaže, ono što rade predstavlja inovaciju koja znatno prethodi sistemu.

"Mi idemo četiri koraka ili deset godina ispred sistema, jer smo mi svoje potrebe da pomognemo sebi i svojoj deci zapravo to organizovali", istakla je Kneževićeva.

Kao poseban problem navela je činjenicu da se Beograd u Srbiji uvek posmatra kao sredina u kojoj je "sve rešeno", iako to, prema njenim rečima, nije slučaj.

"Mnogo je veći problem biti nevidljiva osoba u Beogradu nego u nekom malom selu pored Čačka", naglasila je dodajući da udruženje radi na demistifikaciji sistema socijalne zaštite upravo kroz inovacije i okupljanje roditelja i stručnjaka oko zajedničkog cilja.

Upozorila je i da sistem socijalne zaštite ne sme da zavisi isključivo od pojedinaca poput nje i njenih saradnika. "Ako će sistem socijalne zaštite Grada Beograda da zavisi od nekog ko je kao ja i kao što su moji saradnici i ti roditelji koji su se okupili oko nas i sa nama, znači onda mi imamo mnogo veći problem nego što mislimo", upozorila je Ana Knežević.

Na kraju razgovora, osvrnula se i na to da su kapaciteti udruženja trenutno potpuno popunjeni, a da finansiranje isključivo kroz projekte predstavlja veliki izvor nestabilnosti. "Projekti oni traju jedno vreme, pa stanu i onda dođeš u situaciju da šest meseci nemaš", objasnila je Kneževićeva.

Kao rešenje, Ana je navela ideju da hiljadu građana mesečno izdvaja po hiljadu dinara kako bi se obezbedila održivost kluba, pozivajući sve zainteresovane da se o tome detaljnije informišu na sajtu udruženja "Evo ruke".

Izvor: RTS