Foto: Pixabay / ilustracija

Iako se procenjuje da u Srbiji ima više od 600.000 osoba sa invaliditetom svega 484 koristi usluge personalne asistencije.

Personalni asistenti su osobe koje minimalno 20, a maksimalno 40 sati nedeljno asistiraju osobama sa invaliditetom u aktivnostima koje osoba fizički sama ne može da uradi. Personalna asistencija podrazumeva pomoć u održavanju lične i higijene stana, nabavku namirnica, spremanje obroka, pomoć pri kretanju u kući i do radnog mesta, pomoć u korišćenju terapeutskih i zdravstvenih usluga. Personalni asistenti asistiraju i u komunikaciji i zadovoljavanju kulturno-zabavnih potreba.

Da bi osoba sa invaliditetom u Srbiji ostvarila pravo na personalnu asistenciju mora da prima uvećan dodatak za tuđu negu i pomoć, da bude zaposlena ili društveno aktivna, kao i da ima sposobnost samostalnog odlučivanja.

Ideja o ovoj vrsti podrške osobama sa invaliditetom javila se početkom sedamdesetih godina prošlog veka na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, a u Srbiji se na uvođenju u sistem socijalne zaštite radi od 1996. godine, kad je osnovan Centar za samostalni život osoba sa invaliditetom Srbije.  Uvođenje personalne asistencije u naš sistem počelo je intenzivno od 2001. godine kada je Centar započeo svoj prvi pilot projekat personalne asistencije.  

Po navodima iz Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom, licencirane organizacije za pružanje usluge personalne asistencije, njihova organizacija je sama radila 11 godina na formiranju i uvođenju u Zakon o socijalnoj zaštiti ove usluge. Grad Sombor, zahvaljujući tadašnjem gradonačeniku, bio je prva lokalna samouprava koja je donela odluku o finansiranju personalne asistencije 2007. godine.

Zakonom o socijalnoj zaštiti iz 2011. godine ova usluga je konačno zakonski regulisana.

Ali u praksi, neke lokalne samouprave i dalje nisu shvatile značaj ove usluge, nisu donele pravilnike o finansiranju personalne asistencije, pa se ona sprovodi sporadično ili za mali broj osoba. 

Lokalne samouprave uslugu personalne asistencije mogu da pružaju osnivajući Centre za pružanje usluga socijalne zaštite ili angažovanjem licenciranih udruženja. U drugom slučaju sprovodi se procedura javne nabavke. Oba modela su ravnopravna. Na primer, Niš, Užice Kraljevo i Sombor su formirali gradske Centre, a u Beogradu, Kragujevcu, Leskovcu, Boru, Smederevu i Vršcu se raspisuju javne nabavke.

Zakonom o socijalnoj zaštiti propisano je da osobe sa invaliditetom, korisnici usluge personalnog asistenta, paricipiraju u ceni usluge najmanje 20 odsto ukupnog iznosa. U Centru za samostalni život osoba sa invalididtetom kažu da je usluga decentralizovana i da lokalne samouprave mogu da usvoje sopstvene pravilnike, pa da participacija bude i viša od zakonskog minimuma, što je zakonom dozvoljeno. Pa tako, u Beogradu i Nišu korisnici usluge ne plaćaju. U Kragujevcu i Somboru plaćaju i više od 20 odsto.

U Srbiji prema podacima Centra za samostalni život osoba sa invaliditetom postoji 28 licenciranih organizacija, a po podacima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, usluga se pruža u 26 jedinice lokalne samouprave, što je 16,1 odsto.

U Čačku uslugu personalne asistencije pruža Centar za pružanje usluga socijalne zaštite “Zračak” u kome je kroz ugovore o privremenim i povremenim poslovima zaposleno oko 20 osoba (broj varira od korisnika usluge).

Izvor: UNS/Cemaforum.rs