Vuk Cvijić, foto: Media centar

U intervjuu za podcast “Dan posle” , Vuk Cvijić, istraživački novinar je izjavio da država ne vodi rat protiv mafije I da posao tužilaštva rade novinari. Cvijić je autor serijala tekstova o “aferi Krušik” i u užem je izboru za nagradu “Dejan Anastasijević”.

Vi ste pisali o “aferi Krušik”. Šta se tu sada dešava, i da li će Krušik pasti u zaborav zbog korone?

Vuk Cvijić: Mislim da neće. Evo, naš poslednji tekst o Krušiku je objavljen kada je već bilo počelo vanredno stanje. Tada smo otkrili da je poslednja isporuka koja je dogovorena po tim sumnjivim ugovorima sa preduzećem GIM, koje predstavlja Branko Stefanović, otac ministra policije, poslata početkom ove godine. Naravno, opet su posredi neki aranžmani u kojima Krušik dobija najmanje, ili čak gubi. Dakle, ta praksa se nastavila, mi to ponovo istražujemo i o tome ćemo ponovo pisati. Što se NIN-a tiče -- a mislim da to rade i drugi profesionalni mediji, ovo malo njih što je ostalo -- stvar neće pasti u zaborav.

Da li ima ikakvih naznaka da će akteri te afere snositi ikakve posledice?

VC: Ne vidimo da je vlast spremna da bilo ko snosi posledice kada je u pitanju neko njima blizak, ili oni sami -- kao u slučaju Krušika, gde su na delu uhvaćeni ministar i njegov otac. Takođe, jedan ministar je uhvaćen u plagijatu, drugi ministar je prenosio 23 puta po 9.000 evra -- mislim na ministra Vulina -- a posledica kroz institucije, nažalost, nema. Tu se vidi da su institucije zarobljene, da nisu nezavisne i samostalne. Imamo tužilaštvo koje je uspavano, glavnu tužiteljku koja, ja mislim, skoro sedam godina nije direktno odgovarala na pitanja novinara, a kamoli pred kamerom. Novinari profesionalnih medija su praktično na sebe preuzeli teret onoga što treba da radi tužilaštvo, ili što je posao nekih drugih organa. Mi se bavimo skupljanjem dokaza -- ali to nažalost nema efekta, u smislu da se nešto spreči... Recimo, kada smo pisali o “slučaju Krušik”, i kada je on već otkriven, ministrov otac je nastavio da radi u tom privatnom preduzeću GIM, i da putuje kao njegov predstavnik. Tako da, i kad smo im na tragu, kad imamo dokumenta -- to njih ne sprečava da rade posao koji rade, a za koji postoji velika sumnja da je u pitanju korupcija.

Da li nam ovakav odnos visokih državnih funkcionera -- to neprikrivanje tragova, pa čak i činjenica da se često radi o kompanijama sa istim adresama -- govori o gluposti i nemaru aktera, ili o osećanju nedodirljivosti?

VC: Možda je u pitanju i jedno i drugo.

Ja ne znam gde je granica između nemara i tog osećaja nedodirljivosti, ali oni se ne ponašaju kao politička vlast. U iole uređenom, ili iole demokratskom sistemu, kada nekoga uhvatite u korupciji, drugi akteri se barem ograde. Postoji neka, barem formalna, ograda... Možda se protiv tog čoveka ne vodi postupak, ali on barem odlazi sa položaja.

Međutim, ovde nemamo apsolutno nikakvu posledicu. To je ono što malo zastrašuje, i što nije neki uobičajen način ponašanja političke vlasti. Dakle, ovde nije reč o politici, nego tome kako se ponašaju neke druge organizacije, koje se bave koruptivnim i kriminalnim stvarima. 

Ministarka Nela Kuburović je izjavila da ona nije nikako povezana sa firmom svog supruga, koja je inače uključena u unosne poslove sa Vladom. Šta je sporno u tome da ministarka pravde sklapa milionske poslove s Ministarstvom zdravlja, ili tome da se otac ministra policije bavi trgovinom oružjem?

VC: I da za to dobije dozvolu od tog istog ministarstva policije, gde mu radi sin (smeh). Institucije bi morale odmah da reaguju, tužilaštvo bi moralo da da neku izjavu... Iz NIN-a smo postavili pitanje Ministarstvu unutrašnjih poslova, na koje imamo pravo odgovora po zakonu o slobodnom pristupu informacijama, zato što smo objavili fotografije i našli dokumentaciju koja pokazuje da je u magacinima MUP-a čuvano oružje koje je GIM od njih kupio. Tražili smo da vidimo ugovore koje je to ministarstvo sklopilo sa privatnom firmom gde radi i koju predstavlja otac ministra policije. Prošlo je, ja mislim, devet meseci, a nismo dobili nikakav odgovor. Nažalost, postalo je uobičajeno da se ne odgovara na dopise novinara, i da institucije ćute. Ovakvog ćutanja do sada nije bilo.

Ceo intervju pročitajte OVDE.