Može li se izmeriti tuga roditelja koji gleda kako mu dete, sa torbom na leđima, stoji na ulici jer žuta traka upozorava da škola nije bezbedna? Može li se objasniti dečji pogled, pun pitanja i neshvatanja, dok gleda u ispucale zidove male i oronule školice u kojoj su učili njegov otac, pa čak i deda?

U selu Mojsinje, usred Srbije, u 21. veku, prošlog septembra dečji smeh zamenili su muk i zebnja, a nade roditelja slomljene su pod izgovorima, odlaganjima i obećanjima.

Kada je pre deset godina pretilo zatvaranje ove male, četvorogodišnje škole, roditelji nisu sedeli skrštenih ruku. Organizovali su se, obnavljali je, menjali stolariju, izradili nadstrešnicu, izrađen je prvi toalet nakon poljskih čučavaca. Tačnije, ulagali su u njenu budućnost. Želeli su da uliju život u svoje selo. I uspeli su. Ubrzo nakon toga, niklo je više prelepih novih kuća upravo u blizini ove male škole. Mlade porodice su se doselile, selo se gradi, deca se ovde rađaju.

Oko trideset mališana i predškolaca trebalo je prošlog septembra da pređe prag ove škole, školice koja naredne godine slavi čitavih 170 godina postojanja. A onda se pojavila jedna pukotina na zidu. Pukla je i druga, a sa njima i srce ovog sela.

Školska inspekcija je stavila katanac i traku i upozorenja. Dečji smeh je preko noći izbačen na ulicu. Slike koje su usledile slomile bi i najtvrđe srce.

Očajni roditelji, nemajući kud, odveli su svoju decu u dvorište susedne Crkve Uspenja Presvete Bogorodice i zamolili sveštenika Milorada Veličkovića za pomoć. Crkva i vera su uvek u prošlosti sabirali narod kada je najteže i najpotrebnije. Tako i ovaj put. Dobri sveštenik i crkveni odbor uradili su ono što su nadležni zaboravili da urade. Pokazali su ljudskost. Otvorili su vrata crkvene trpezarije, prepustili mališanima slavsku salu i, uz Božji blagoslov, pružili im krov nad glavom.

Čitavu godinu deca Mojsinja učila su u porti crkve, čekajući da se neko seti da i ona imaju pravo na pravu školu. Da neko treba nešto učiniti i za ovu decu sa sela. Čekali su da im neko obnovi njihovu kuću znanja, i ulije nadu za budućnost. Vreme je surovo, a vremena i novca na selu sve manje.. ali ima dece. Obećanja su pljuštala sa svih strana. Dolazile su delegacije, opštinski organi, inspekcije, nadzori. Obećavali su sanaciju, pa izgradnju nove škole više puta, prebacivali papire i zamajavali selo i potrošili dragoceno vreme.

A onda, prednovu školsku godinu, saznajemo: „Ministarstvo nema novca u budžetu.“

"Zar za tridesetoro dece u Mojsinju novca nema u državi, pričaju zabrinuti meštani za Mrčajevci info."

„Ovu školu su pohađali moj pokojni otac i ja. Ja želim da moja deca, ali i moji praunuci idu ovde“, izgovara meštanin, dok mu glas drhti, a u očima stoji suza koju godinama nije isplakao. Jedan stari deko doda: "Ubija se živo selo!" Kao da tuga i bezizlaz roditelja nisu bili dovoljni..

U Viber grupi, u kojoj su se roditelji samoorganizovali da spasu svoju decu i obnove školu, pojavio se predsednik Mesne zajednice. Čovek koji na toj funkciji sedi već godinama, bez izbora, drugi ili već treći mandat. Umesto da stane uz svoj narod, počeo je da vređa, opstruiše i ponižava sugrađane. „Vi ste ološi! Vama da pravim školu?“ odjeknule su reči bahatog čoveka koji bi trebalo da zastupa te iste ljude (za ove navode posedujemo fotografije prepiske iz Viber grupe.) Meštani ovog pomoravskog sela, dobri i pošteni domaćini, doživeli su da ih sopstveni predstavnik naziva pogrdno, samo zato što brinu za svoju decu i svoju školu.

Danas, pred sam početak školske godine, meštani Mojsinja ostavljeni su sami. Zaboravljeni od opštine, odbačeni od ministarstva, poniženi od strane predsednika svoje mesne zajednice. Obećanja su iščezla, a vreme čekanja je iscurelo.

Roditelji i dalje stoje zajedno, čvrsti u svojoj odluci:

"Ne damo decu u druga sela i druge škole! Hoćemo našu školu!"

Ipak iza te odlučnosti, ostaje tuga i briga. Suze majki koje spremaju torbe bez adrese i suze dečice koja ne razumeju zašto ih drže podalje od njihove školske klupe.

U 21. veku, u zemlji koja se bori za svako dete, tridesetoro mališana u Mojsinju naučilo je najtežu lekciju pre nego što je školsko zvono uopšte zazvonilo: lekciju o tome kako je to kada te jednostavno zaborave.

Mojsinje i meštani mole nadležne, sve ljude koji mogu pomoći za sanaciju svoje male škole, za koju je "sutra, možda kasno".. jer kada se zatvore vrata škole, zatvara se i budućnosti jednog sela.

Izvor: Mrčajevci info