Foto: Pixabay/ilustracija
Pogođeni neopisivom tragedijom u Novom Sadu koja je posledica korupcije, nemara i neodgovornosti režima koji je oteo državne institucije od građana, celo društvo je tog prvog novembra 2024. godine zanemelo i u prvim danima nakon tragedije se činilo da će nemo i ostati.
Onda se desilo nešto što se iz današnje perspektive, posmatrajući razvoj građanskog otpora u Srbiji od 2012. čini logičnim i prirodnim. Bilo je potrebno da u tom procesu rasta građanskog nezadovoljstva i otpora izumre nekoliko velikih protesta i pokreta da bi nastao jedan, veliki i dugoročniji studentski ali i građanski pokret koji je uspeo da izvede najviše ljudi na ulicu do sada.
Nakon bezbroj što iskrenih što zlonamernih ali i očajničkih pitanja “gde su mladi, kada će se probuditi i da li stvarno znaju samo da bulje u svoje telefone” konačno su ujedinjeni studenti i mladi širom Srbije zauvek dali odgovor na to pitanje.
Tu smo, više nas je nego ikad i ne planiramo da odustanemo od naših zahteva.
Biti mlada osoba danas u Srbiji znači svakodnevno se pitati kome od mojih kolega i prijatelja će danas biti prećeno smrću ili silovanjem, koga će napadnuti a koga uhapsiti. Biti mlada osoba danas u Srbiji znači uvek znati broj telefona svog advokata, a u torbi uvek imati fiziološki rastvor i gas masku. Ali, biti mlada osoba danas znači voditi se idealima i vrednostima poput demokratije, slobode, vladavine prava, jednakosti i autonomije univerziteta i za njih biti spreman stati ispred policijskog ili kordona drugih maskiranih lica obučenih u crno, podignuti svoj transparent ili zastavu svog fakulteta i reći krivi ste, odgovaraćete. Mlade žene i studentkinje su u tome pokazale najveću hrabrost.
Za ovih skoro godinu dana izgradili su se stavovi koji nikada ranije nisu zabeleženi među mladima.
Podaci iz Alternativnog izveštaja o položaju i potrebama mladih u Srbiji 2025. godine (KOMS) pokazuju da mladi danas više nego ikada veruju da demokratija jeste najbolji okvir za život u uređenom društvu. Značajno je opala potreba mladih za jakim liderom. Današnja generacija veruje u kolektivnu akciju čiji rezultat treba da bude sistem funkcionalnih institucija i fer i slobodni demokratski izbori.
Jedan od primera toga jeste putovanje mladih iz Srbije u Brisel i Strazbur, s obzirom da sve više mladih vidi našu zemlju u Evropskoj uniji.
Desila se i velika promena kod mladih ali i kod građana u razumevanju politike. Osvešćivanjem da politika nije ružna i prljava stvar od koje se treba po svaku cenu ograđivati već realnost koja je svuda i koja diktira naše živote, malo po malo povratili smo politiku od onih zbog kojih se ona čini lošom i dali joj naše autentično značenje. Ostaje da politici vratimo dostojanstvo i ono što se uči na Fakultetu političkih nauka, a to je da je politika plemenita veština koja pomaže građanima da zajedno funcionišu u uređenom sistemu.
Međutim, biti mlad u Srbiji danas i živeti u malim lokalnim sredinama znači sve ovo ali duplo teže. Čak 86% mladih u Pčinjskom okrugu je reklo da želi ili već planira da napusti svoj grad. Korupcija, nezaposlenost, loš zdravstveni sistem i generalno loš kvalitet života je realnost za sve mlade u manjim gradovima, a za one koji se bore za bolje životne uslove realnost su i pritisci i pretnje zbog svog aktivizma, ucene i zastrašivanja njih i njihovih porodica, te mladi jedini izlaz vide u napuštanju svojih rodnih gradova u potrazi za svojim parčetom hleba i slobode.
Ne treba zaboraviti da živimo u turbulentom vremenu i da se mnoge zemlje širom sveta suočavaju sa autoritarizmom, životom u konstantnom strahu, ratu, nepravdi i uslovima u kojima nijedna osoba ne treba da živi. Genocid u Gazi, klasne nejednakosti u nerazvijenim zemljama, porast ekstremne desnice i jačanje autoritarnih lidera je naša globalna realnost. Međutim, iz dana u dan generacija Z pokazuje neustrašivost, beskompromisnost ali i nadu da svet može da bude bar malo bolje mesto.
Ipak, mnogi mladi i studenti u Srbiji su u ovom trenutku i dalje u kućnom pritvoru ili ne mogu da se vrate u našu zemlju. Ne smemo ih zaboraviti, solidarnost i empatija sa onima koji se kontinuirano već godinama bore protiv ovog režima u Srbiji mora da postoji.
Iako ovaj tekst prenosi senzibilitet većine građana u Srbiji danas o tome da su studenti i mladi naši heroji koji se neumorno bore za našu zemlju, što je svakako neupitno, želim da otvorim prostor i za razgovor o greškama koje su prirodne, normalne i očekivane za mlade ljude i mlade pokrete. Studentski pokret danas na svojim leđima ima veliki teret odgovornost i velika očekivanja dolaze sa svih strana. Podelimo taj teret, budimo otvoreni za kritike, uvažavajmo tuđa mišljenja, preispitujmo se i učimo se na greškama iz prošlosti.
Postoje periodi u ovoj borbi kada se i ja osećam pesimistično, umorno i kada mi ništa nema smisla. Imam osećaj da kada napravimo jedan korak unapred, vratimo se dva unazad. Sa mojim kolegama i saboracima koji me svakodnevno motivišu i inspirišu povratak u optimizam i nadu je mnogo lakši. Zato želim da, na kraju, ovaj tekst da tu dozu optimizma i nade svakome kome je danas potrebna, jer nije lako istrajati u ovoj borbi. Ali znajte da su mladi i studenti danas tu da stalno podsećaju na to da ne treba da odustajemo. Borba i dalje traje. Živeli mladi.
Autorka teksta: Emilija Milenković
