Foto: Pirot / Cemaforum.rs

Za merenje koncentracija amonijaka zadužene su mobilne ekotoksikološke jedinice, objašnjavaju bivši direktor Agencije za zaštitu životne sredine Dejan Lekić i načelnik Jedinice za ispitivanje vazduha Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd, Andrej Šoštarić.

Pirot je 25. decembra bio prekriven amonijakom. Šezdeset hiljada zdravstveno ugroženih, 50 hospitalizovanih, moguć i jedan smrtni slučaj. Isključeno jedno postrojenje fabrike vode u Nišu. Otrovana Nišava. U reku se i dalje izliva amonijak iz jedne od četiri vagon cisterne koje su sletele sa zapuštene pruge, kažu malobrojni mediji koji o akcidentu izveštavaju.

Javni servis uglavnom ekspresivno ćuti, izjave zvaničnika zvuče kontradiktorno. Situacija u Pirotu je „pod kontrolom“, kaže ministar građevinarstva Goran Vesić, u istom dahu preporučujući oprez. Javnost je revoltirana time što nema naznaka da je na teren izašla vojska. Vojska je, čini se, drugde.

Kako bi po protokolima na ovu situaciju trebalo reagovati? Pokušaćemo da rasvetlimo neke nedoumice. Naše prvo pitanje je da li bi građani trebalo da u svakom trenutku znaju kolika je koncentracija amonijaka u vazduhu i vodnim telima i da li to predstavlja rizik po njihovo zdravlje, kakva su pravila?

U redovnim okolnostima ne, rasvetljava za Mašinu Dejan Lekić, bivši direktor Agencije za zaštitu životne sredine.

„Niko ne može da obezbedi merenje ovakvih materija, u ovom slučaju amonijaka, na teritoriji cele zemlje u realnom vremenu jer bi to bilo jednostavno preskupo“, objašnjava naš sagovornik. Kako dodaje, u Pirotu postoji automatska stanica za monitoring kvaliteta vazduha, i to relativno nova, dve godine stara, ali ona meri tri od pet-šest standardnih parametara: PM10 i PM2.5 čestice i sumpor-dioksid. Nedostaju, kako kaže, ugljen-monoksid, azot-dioksid, i prizemni ozon. Ništa od pomenutih tipova čestica nije važno za ovu situaciju.

U ovakvim situacijama je predviđeno da na teren izađe ekotoksikološka jedinica nekog od zavoda za javno zdravlje, koja pri sebi mora da ima merač amonijaka.

„Oni treba da izađu i kažu ovo je opasno ili nije opasno, gde je opasno a gde nije“.

„U Srbiji su nakon 2013. ostale samo dve takve jedinice, a ostale su ukinute. Bilo ih je desetak, a preostale su one u Beogradu i Ćupriji“, skreće pažnju Lekić.

U pogledu broja ekotoksikoloških jedinica po broju stanovnika, jedinici teritorije ili nekom drugom kriterijumu ne postoje međunarodni standardi na koje bi Srbija mogla da se osloni, otkriva Lekić, već se ekotoksikološke jedinice formiraju i angažuju na osnovu procene donosilaca odluka.

Kako je pre devet godina izveštavala Politika, Ministarstvo životne sredine je 2013. zaključilo ugovor o angažovanju mobilnih ekotoksikoloških jedinica koje se aktiviraju „da pruže stručnu pomoć u slučaju većih hemijskih udesa u nekom postrojenju“ sa zavodima za javno zdravlje u Beogradu i Ćupriji. Zorana Mihajlović je tada prokomentarisala da su zadržane najopremljenije i najobučenije od svih jedinica u Srbiji, koje je bilo ekonomski najracionalnije angažovati.

Politika je tada pisala i da „beogradska jedinica već dugo u pomoć pritiče zavodima u svim delovima zemlje“. Zato smo razgovarali i sa Andrejem Šoštarićem, načelnikom Jedinice za ispitivanje vazduha Centra za higijenu i humanu toksikologiju Gradskog zavoda za javno zdravlje Beograd. Ova jedinica je, kako kaže, zbog velikog iskustva uključena u konsultacije sa republičkim Institutom za javno zdravlje, Ministarstvom za zaštitu životne sredine, te kolegama iz Niša i Pirota. Mobilna jedinica beogradskog zavoda je bila spremna da izađe na teren u Pirotu, ali su, po rečima Šoštarića, te obaveze preuzele kolege iz Niša.

Šoštarić konstatuje da je teško komentarisati razmere akcidenta jer beogradski Zavod ne raspolaže konkretnim podacima ni dokumentima u kakve bi spadali tovarni list, procene količine prosute materije, vremena i slično. Utvrđivanje i obradu takvih podataka su preuzeli Ministarstvo za zaštitu životne sredine i Agencija za zaštitu životne sredine.

Agencija za zaštitu životne sredine je takođe na teren uputila mobilnu jedinicu za merenje kvaliteta vazduha. Na sajtu Agencije stoji da će ova jedinica u realnom vremenu pratiti koncentracije amonijaka i objavljivati rezultate.

Lekić za Mašinu komentariše da je za ovakve slučajeve najnadležniji Sektor za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova:

„Nije za očekivati od neke tamo administracije da to reši za 24 časa. Sektor za vanredne situacije treba da izlazi sa redovnim saopštenjima i da daje uputstva građanima u saradnji sa doktorima“.

Naš sagovornik ocenjuje da jučerašnji akcident po njegovom karakteru ne može da uporedi ni sa jednom ranijom situacijom, jer ranije nije bilo slučajeva da se opasne koncentracije amonijaka propagiraju vazduhom.

Autor: Mašina