Foto: Pixabay, ilustracija
Danilo Krivokapić iz Share fondacije objašnjava za Mašinu zašto bi sistem masovnog biometrijskog nadzora bio opasan i kada se ne bi zloupotrebljavao, ali i tvrdi da će zloupotreba biti.
„Šta je po našem mišljenju problem i zašto smo mi i dalje protiv ovih rešenja MUP-a? Ono što pokušavamo da objasnimo je da je i zbog načina na koji ova tehnologija funkcioniše dalje reč o masovnom i neselektivnom nadzoru“, kaže za Mašinu Danilo Krivokapić iz Share fondacije.
Podsetimo, Share fondacija godinama upozorava javnost na opasnosti od upotrebe softvera za automatsku detekciju lica na osnovu biometrijskih karakteristika, odnosno biometrijskog nadzora. Upotreba ovog softvera biće ozakonjene novim Zakonom o unutrašnjim poslovima i Zakonom o obradi podataka i evidencijama u oblasti unutrašnjih poslova, a pridružuje im se i novi radni dokumentu procene uticaja koju obrada biometrijskih podataka ima na prava i slobode građana.
„Da bi identifikovao jednu osobu, bilo da je to terorista ili nestalo dete, odnosno bilo ko koga je opravdano identifikovati, moraš da imaš jednu ozbiljnu bazu biometrijskih podataka koju koristiš za upoređivanje. U te svrhe po ovom sistemu kamere snimaju i prave od svih lica koja prođu nekim prostorom takozvane šablone: skeniraju njihova lica i prave biometrijske šablone koji se čuvaju 72 sata“, objašnjava Krivokapić, i dodaje:
„Policija kaže ‘Mi uopšte ne ulazimo u te šablone i samo proveravamo da li je izvršilac krivičnog dela u toj bazi‘, čime pokušavaju da kažu da to nije neselektivni nadzor. Ali, činjenica jeste da će se podaci svakog ko je prošao nekom lokacijom koju snimaju kamere čuvati minimum 72 sata. Dakle, i ako niko nikada ne zloupotrebi sistem, on je problematičan jer se masovno skupljaju podaci“.
Share fondacija je zato o pomenutim zakonima i procenama objavila sledeći zaključak:
„Konkretno, Nacrtom zakona o unutrašnjim poslovima omogućava se masovna, neselektivna obrada biometrijskih, odnosno posebnih podataka o ličnosti, kroz snimanje javnih prostora i skladištenje snimljenih materijala. Kako je opisano u radnom dokumentu procene uticaja, biometrijski podaci se prikupljaju detektovanjem lica tokom snimanja i izdvajanjem biometrijskih podataka iz fotografije kreirane iz video zapisa. Nacrt zakona o obradi podataka i evidencijama predviđa da se fotografije sa biometrijskim karakteristikama lika čuvaju 72 sata od momenta kreiranja. Ovi procesi se odvijaju u okviru nadležnosti policije, što znači da se biometrijski podaci neselektivno prikupljaju i čuvaju bez primene postupka propisanog za posebne dokazne radnje, odnosno bez odobrenja nadležnog suda.“
Krivokapić podseća na to da se građani koji znaju da su nadzirani ne osećaju slobodno i da menjaju svoje ponašanje. Primera radi, oni se premišljaju da li da dođu na protest već samo zato što bi neko nešto mogao da pomisli. Postoji mnogo studija koje objašnjavaju kako nadzor utiče na ljude, čak i pod pretpostavkom da se on ne zloupotrebljava, naglašava Krivokapić.
Otvaranje mogućnosti za zloupotrebu još je ozbiljnije pitanje.
„Kad se jednom implementiraju ovako intruzivni sistemi za masovni nadzor, nema te države koja će tome odoleti“, ocenjuje Krivokapić.
Da bi potkrepio ovu tvrdnju, naš sagovornik navodi domaća iskustva sa zloupotrebom pristupa zadržanim podacima. Zadržani podaci su podaci koji se po našem zakonu godinu dana čuvaju za svakog ko ima mobilni telefon ili kompjuter. Pružaoci usluga godinu dana čuvaju podatke o tome koga ste zvali, kada ste zvali, kome ste slali poruku, u koje vreme, odakle, kuda ste se kretali i tako dalje. Po zakonu, policija takvim podacima može da pristupi samo na osnovu odluke suda.
Istraživanja koja je sprovela Share fondacija, međutim, pokazuju da se ovim podacima pristupa stotinama hiljada puta. Primera radi, Telenor je godišnje beležio između 300.000 i 400.000 pristupa.
Ako znamo da je Telenor pokrivao oko trećine tržišta, može se pretpostaviti da je ukupan broj pristupa bio oko milion godišnje, a to itekako znači da se pristupalo bez sudske odluke, naglašava Krivokapić:
„To nam je najbolje pokazao Edvard Snouden kada je razotkrio koliko su tajne službe koristile sredstva za masovni nadzor. To uopšte nije pitanje ove ili one vlade. Jednostavno, masovni nadzor vodi zloupotrebama, a kada jednom postavite ovakav sistem za nadzor, imate mogućnost da pratite apsolutno svakoga.“
Share fondacija nije usamljena u borbi protiv masovnog nadzora. Svoj stav deli sa mnogim organizacijama širom Evrope.
Podsetimo, početkom oktobra prošle godine Evropski parlament je usvojio Izveštaj o veštačkoj inteligenciji u krivičnom pravu u kojem se traži zabrana upotreba tehnologija za prepoznavanje lica kroz neselektivni nadzor javnih prostora, uključujući i kontrolu granica. Krivokapić skreće pažnju na to da će se o tome na nivou EU uskoro usvojiti i odgovarajuća direktiva.
Ministarstvo unutrašnjih poslova je pokazalo izvesnu volju da o ovoj problematici pregovara sa predstavnicima stručnih udruženja i civilnog društva. Share fondacija je tako učestvovala u sedam razgovora sa predstavnicima Ministarstva unutrašnjih poslova. U pitanju je bio prvi put da se MUP otvorio za takvu vrstu saradnje i bio spreman da sasluša argumente druge strane, komentariše Krivokapić.
„Nadležno ministarstvo je nakon tih razgovora izvršilo i određene napore u cilju ograničavanja biometrijskog nadzora, odnosno uvođenja mere kontrole nadzora, i to na taj način što je donekle suzilo krug lica prema kojima će se primenjivati identifikacija, odnosno direktni nadzor, sa jedne i, sa druge strane, time što pokušava da uvede taj jedan krug procesnih mera vezanih za posebne dokazne radnje“, kaže Krivokapić.
U tipične posebne dokazne radnje spadaju tajni nadzor komunikacija i tajni nadzor, praćenje, i slično. One su propisane Zakonom o krivičnom postupku i uglavnom zahtevaju odluku suda da bi mogle da se primenjuju, objašnjava naš sagovornik.
„Zbog toga ne mogu da kažem da je ovo najlošiji proces; štaviše, ovakvi procesi sa policijom nisu česti, ali je policiji ipak bilo previše bitno da donese ovaj zakon“, konstatuje Krivokapić, naglašavajući još jednom da je suština problema ostala ista.
Kako smo ranije pisali, osim prošlogodišnjeg nacrta, podozrenje da će se biometrija koristiti, i to neselektivno, izazvale su dve „Procene uticaja obrade na zaštitu podataka o ličnosti upotrebom savremenih tehnologija video nadzora u okviru projekta „Sigurno društvo” koje je MUP objavio krajem 2019. i u martu 2020. godine.
U drugoj verziji je zvanično obelodanjeno da MUP planira da koristi preko 8000 kamera, te da je već tada bila izvršena nabavka 2500 kamera na stubovima, 3500 mobilnih kamera (eLTE terminala), 600 kamera za vozila i 1500 kamera koje su deo uniforme policajaca (bodycam). Isti dokument je otkrio i namere MUP-a da uvede automatsko detektovanje lica iz kontinualnog video materijala. (Druga Procena je izrađena nakon što je poverenik za informacije od javnog značaja dao mišljenje da prva nije bila u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti iz 2018, odnosno 2019. godine.)
Kako smo već pisali, spornu tehnologiju za nadzor MUP uvodi u okviru projekata „Sigurno društvo” i „Siguran grad”, ugovorenih sa kineskom firmom Huavej. Srbija je još 2017. godine u svrhe saradnje sa Huavejem potpisala Memorandum o strateškom partnerstvu o razvoju širokopojasnog interneta, a 2019. i Memorandum za razvoj projekta „Pametni gradovi”. Kako je pisala Slobodna Evropa, „Pametni gradovi” su projekat kineske vlade koji predviđa implementaciju savremenih informatičkih i telekomunikacionih tehnologija za detekciju, analizu i integrisanje informacija vezanih za funkcionisanje urbanih sredina.
U teoriji, takav sistem je namenjen praćenju, detekciji i otklanjanju problema u radu gradskih funkcija i komunalnih usluga, uključujući saobraćaj, grejanje, vodovod i kanalizaciju. Ono što odavno izaziva podozrenje međunarodnih aktera je to što „Pametni gradovi” predviđaju i uvođenje tehnologije masovnog biometrijskog nadzora.
Do kraja prošle godine oko 17.000 građana Srbije je potpisalo peticiju „Ne snimaj mi lice“ i zahtevalo zabranu tehnologije za prepoznavanje lica.
Autor: Mašina
