Foto: Cemaforum.rs

Saopštenje Sindikata obrazovanja Čačka povodom nedavno objavljenog snimka maltretiranja nastavnice od strane učenika u Trsteniku prenosimo u celosti. 

Ministar prosvete Branko Ružić, u svom obraćanju za medije navodi da „nema ekstremnog nasilja u školama“, pa da je ekstremna situacija nastala samo zbog medijskih natpisa. Verujemo da kao diplomirani politikolog odlično razume uticaj medija na svest građana, samo što njegova poslednja izjava u javnosti odjekuje kao nepopularna politika svakog državnika, a posebno onog koji se nalazi na samom vrhu obrazovnog sektora.

Svako ko se bavi obrazovanjem i vaspitanjem svaki oblik i vid nasilja, mora da oceni kao ekstremnu situaciju koja zahteva hitno reagovanje!

Naravno kada je u pitanju lična stolica i da ona ne bude izmaknuta, onda se svaka situacija treba ispitati, analizirati, proceniti, oceniti, proveriti, skenirati… I to će potrajati, verovatno i taman toliko dok se ne zaboravi, kako su se zaboravljali i svi ostali slični incidenti u srpskim školama.

Ali prosvetni radnici ne zaboravljaju!

Nismo zaboravili koleginicu D.I. iz Vladičinog Hana koju je učenik fizički napao i zadao teške telesne povrede, zbog jedinice iz matematike;

• -         koleginicu S.M. iz pirotske gimnazije koju je učenik na času napao i udarao po glavi, nogama i leđima, zbog jedinice iz francuskog jezika;
• -         koleginica V.G. iz 12. beogradske gimnazije, nastavnicu geografije, koja je brutalno pretučena na parkingu škole i zadobila teške telesne povrede;
• -         kolegu D.J. iz Ugostiteljsko turističke škole u Vrnjačkoj Banji koga je učenik na času udario nekoliko puta bejzbol palicom u predelu glave;
• -         kolegu  D.M. nastavnika fizičkog u Tehničkoj školi u Boru, koga su takođe ispred škole napali bejzbol palicom;
• -         kolegu V.Z. nastavnika informatike u niškoj gimnaziji „9. maj“ na koga su dva učenika fizički nasrnula tokom časa;
• -         koleginicu V.R. iz Srednje tehničke škole u Mladenovcu kojoj je učenik na času udario šamar, jer mu je kako kaže „tako došlo“;
• -         kolegu M.P. iz OŠ „Milan Ilić Čiča“ u Aranđelovcu koga je fizički u holu škole napao roditelj učenika, daveći ga i preteći mu ubistvom, jer je tokom časa oduzeo telefon detetu;
• -         kolegu, nastavnika matematike u OŠ "Jan Čajak" u Bačkom Petrovcu, na koga je roditelj fizički nasrnuo tokom polaganja ispita zbog nezadovoljstva ocenom koju je njegovo dete imalo;
• -         kolegu, direktora OŠ "Jovan Jovanović Zmaj" u Sremskoj Mitrovici, koga je učenik fizički napao tupim predmetom u predelu glave u učionici škole; …

Godinama unazad prosvetni radnici trpe nasilje (a zastupljeni su svi vidovi) na svom radnom mestu. O tome se tek sada govori, jer je učenicima neko dao „zeleno svetlo“ da se svojih neprimerenih dela baš nimalo ne zastide, već da ih plasiraju i promovišu putem društvenih mreža kao čin vredan divljenja i aplauza/lajkova.

S druge strane nastavnici su ti koji su se često stideli pretrpljenog stresa i nasilja koje doživljavaju na svom radnom mestu, da nisu ni želeli da o tome govore u javnosti. I sada, kada se svi ti video zapisi dele putem društvenih mreža, osećaju dodatnu bol i poniženje.

Hajde budimo realni. Šta bi zaposleni u drugim profesijama radili da ih neko verbalno vređa i ponižava, da im preti na radnom mestu, da im udari par šamara, da ih pljune u lice i sve to zabeleži kamerom i podeli snimljeni video putem društvenih mreža?

Šta bi narodni poslanici uradili da im neko izmakne onu njihovu poslaničku stolicu u parlamentu, pa da im se cela skupština smeje?

Šta biste vi građani uradili da vas neko od vaših klijenata sačeka nakon posla i nanese teške telesne povrede?

To sve i mnogo više od toga trpe i podnose nastavnici/vaspitači, pa i direktori škola i stručni saradnici na svom radnom mestu godinama unazad.

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije se više od decenije bori za uvođenje statusa službenog lica.

Zahvaljujući veštinama nadležnih da posredstvom medija i medijskih natpisa u javnosti stvaraju negativnu sliku o prosvetnim radnicima i da su njihovi štrajkovi i protesti usmereni samo na potraživanje većih zarada (koje su inače ispod Republičkog proseka), umesto podrške, češće dobijamo osudu društva, pa i učenika i njihovih roditelja.

A onda se postavljaju pitanja kako to da nestručno lice predaje taj i taj predmet mom detetu? Kako to da na birou rada nema stručnog kadra? Nema. I sve manje će ih biti, jer je prosveta zahvaljujući politici nadležnih odavno okačena na „stub srama“, umesto da zauzima najvažnije mesto u jednoj državi. Više nije ni ponos, ni čast, a ni zadovoljstvo biti prosvetni radnik.

Izmaknuta stolica je samo jedno od mnoštva teških situacija sa kojima se prosvetni radnici nose na svom radnom mestu. I dok se njima „izmiče stolica“, našem narodu se izmiče budućnost, kroz lišavanje mladih da odrastaju i školuju se u jednoj zdravoj, prirodnoj i bezbednoj sredini, kakve bi škole trebalo da budu.

Pozivamo ovo društvo, ovaj narod, naše punoletne učenike i roditelje da nas podrže u našoj borbi za uvođenje statusa službenog lica u obrazovani sektor.

Unija sindikata prosvetnih radnika Srbije od svojih zahteva neće odustati.

Izvor: Cemaforum.rs