Foto: Pixabay, ilustracija

Šta je granica između dečije igre i vršnjačkog nasilja? Aleksa Janković, Anđela Todorović i Aleksandar Vrtulek svi su bili stari samo 14 godina kada su zbog konstatne izloženosti vršnjačkom nasilju izvršili samoubistvo. Deca koja su proživela vršnjačko nasilje posledice preživljenih trauma često vuku ceo život. Kako prepoznati vršnjačko nasilje i kako ga sprečiti na samom početku?

Udarao ga je pesnicama, tereo ga da udara glavom u klupu, zategao mu je kanap oko vrata, naterali su ga da se skine go i nag šeta po učionici dok su oni to snimali telefonom. Ovaj opis vršnjačkog nasilja iz škole u Vranju su preneli svi mediji. Otac Alekse Jankovića, dečaka iz Niša koji je zbog vršnjačkog nasilja izvršio samoubistvo, podseća javnost na važnost prevencije.

„Uvek i isključivo počinje verbalnim nasiljem, koškanjem, a u poslednje dve – tri godine i digitalnim nasiljem. To su sve upozorenja da će doci do fizičkog nasilja. Svi slučajevi nasilja koji su se do sada dešavali, verbalno i digitalno nasilje je uvek prethodilo fizičkom. Priča o Aleksinoj situaciji je definicija priče o vršnjačkom nasilju. Možda najveći problem koji se dešava u školama“, kaže Bojan Janković.

Čak 45 odsto dece proživelo je vršnjačko nasilje, kažu statistike Unicefa za Srbiju, a samo prošle godine zabeleženo je 710 slučajeva najtežeg oblika vršnjačkog nasilja. U većini slučajeva nadležne institucije i škole nisu reagovale na pravi način, pa ni u slučaju njegovog sina.

„Zakasnila je intevencija škole, nije je bilo uopšte, iako smo upozoravali, čak u jednom trenutku smo otišli do maloletnčke delikvencije SUP-a u Nišu. Tada je već bilo kasno“, kaže Janković.

A da institucije često žmure pred problemima misli i Slavica Radovanović, pukovnica MUP-a u penziji koja se bavila zlostavljanjem i nasiljem nad decom, a trenutno obavlja funkciju narodne poslanice.

„Postoje pravni mehanizmi koji treba da budu aktivni kada se desi vršnjačko nasilje, a ne da se zatvaraju oči i okreću leđa da to ne bi naštetilo rejtingu škole“, rekla je Radovanović.

Uzroci za vršnjačko nasilje su brojni, od indivualnih preko kolektivnih, međutim naši sagovornici su saglasni da je srž problema nasilje u društvu i mediji koji u tome učestvuju. Radovanović kaže da je ne čudi porast vršnjačkog nasilja jer narodni poslanici, koji treba da budu primer građanima, svakodnevno pokazuju model nasilja.

„Ponašanja se modeliraju, vi ako vidite na vrhu to se spušta dole prema nižim stepenicama i slojevima, pa ljudi misle da je to obrazac ponašanja koje sada treba koristiti. Što je potpuno pogrešno, a ponašanje u skupštini nije primereno statusu ljudi koji tu sede i izboru građana“, kaže ona.

Rijaliti program i popularna kultura predstavljaju generatore mržnje, kažu Ljiljana Marković iz EDU centra namenjenog prevenciji i edukaciji.

„Dolazi do razvoja tolerancije na nasilje, ako je to nešto što se plasira na televiziji, u medijima, na internetu, u crtaćima ili muzičim spotovima koje deca najčešće gledaju dolazi do visoke tolerancije na nasilje gde to postaje OK i prihvatljivo“, priča Marković.

„Mi jesmo drustvo nasilja, nasilje je svuda oko nas i zbog toga što smo mi odrasli ljudi napravili tu atmosferu nasilja svugde oko nas, danas je i vršnjačko nasilje više nego aktuelno“, kaže Igor Jurić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu.

Jedan od glavnih problema predstavljaju i takozvani influenseri, na koje se mladi ugledaju a koji svojim ponašanjem često pozivaju na fizičko nasilje ili digitalno nasilje, neretko ga i sami čine.

„Nažalost ima onih koji stiču popularnost svojim nedoličnim ponasanjem i stvaraju takvu atmosferu te zaokupljuju veliki broj mladih“, rekao je Jurić.

„Sada da li je to saržaj Bake Praseta ili neki drugi sadržaj, nije ni važno. Ono što ti sadržaji čine je da kod dece normalizuju tu situaciju“, kaže Ljiljana Marković.

Granica gde prestaje dečija igra i počinje nasilje vrlo je jasna, svesno nanošenje telesnih povreda ili duševne boli nije dečija igra, zato struka poziva roditelje da pričaju sa decom.

„Važno je da roditelj poznaje dete i npr. ako je dete slobodno, komunikativno pa dođe do promene da se povlači u sebe i ne želi da komunicira, izlazi sa drugarima, smanjuje broj dece sa kojima se druži, to je signal da se nešto dešava. Roditelj treba da proveri šta se to dešava, da li je to vršnjačko nasilje ili neki drugi problem“, govori Marković.

Pedagozi navode da je nasilje među maloletnicima toliko učestalo da na razgovore više ne dolaze deca sa problemima u ponašanju već deca koja su u manjini i koja ne žele da prihvate takav model ponašanja. Igor Jurić kaže da država čak i kada reaguje to ne čini na pravi način.

„Kada pričamo o deci nasilnicima, mi ne smemo da ih se odreknemo i samo da ih kaznjavamo – i oni su deca, to ljudi moraju da shvate, i oni su žrtve u svojim okruženjima. Za tu decu neko mora imati lepu reč i njima se neko mora posvetiti“, kaže Jurić.

Dok se deci neko ne posveti i dok država ne počne da rešava ovaj problem, koji već godinama odnosi živote najmlađih, sva odgovornost je prebačena na roditelje.

Autor: Nikola Milosavić Aleksić / N1