Foto: Pixabay, ilustracija

Ponekad čovek dođe u situaciju da bi i plakao i smajao se u isto vreme. Dogodilo se to i nama prvih dana ovog besmislenog, nepravednog i neravnopravnog rata. Nevidljivi neprijatelj delovao je iznenada i divljački.

Ma koliko da je podrum bio sređen, u njemu se nije moglo čučati neprekidno jer je sve mirisalo na memlu. Tu smo boravili samo ako čujemo zloslutnički huk aviona, ili udar raketa.

Te noći jednolični signal je oglasio prestanak vazdušne opasnosti. Tata se raspremio i legao. Zaspale smo i seka i ja. Mama je ipak ostala da dežura. U ranim predjutarnjim satima, onako obučena, prilegla je pored seke i pridremala. Njen san je bio kratkovek jer je snažan tresak prodrmao zgradu. Zaslepljujući bljesak se oslikao na prozoru koji je cičao. Za sekund sam iskočila iz tople postelje i pitala gde da bežimo, napolje ili u podrum. Strahovala sam da će se zgrada srušiti i da ćemo ostati zatrpani u podrumu. Na maminu komandu jurnula sam u podrum jer mi je objasnila da je udar bio isuviše blizu i da ogromni geleri lete svuda oko zgrade. Mama je zgrabila seku i krenula za mnom. Uspela sam da vidim da se za mamom vuče rep,odnosno ćebe koje nije dobro poduhvatila. Dok sam u podrumu nameštala ležaj za seku, kroz zaglušujuću buku detonacija čula sam mamin povik: „Sine, pomozi mi. Požuri!“ Potrčala sam u paničnom strahu u pravcu odakle je dopirao poziv i ugledala mamu na sredini stepeništa. Bila je to slika bespomoćnosti i smeha. Mama drži seku u naručju, iza nje se vuče rep, a noge joj svezane i ne može da siđe niz stepenice. Zapravo, pantalone, koje nije stigla da zakopča, spale su joj do ispod kolena i svezale joj pokrete. Onako razgolićena bila je više nego smešna, ali meni tog trenutka nije bilo do smeha jer je seka u njenom naručju grcala od straha. Ipak, mama se nasmejala videvši moju unezverenu grimasu spremnu i na suze i na smeh. Ne znam kako sam uspela da joj pomognem i kako smo uspele da se dokotrljamo do podruma. Znam da smo se i smejale i plakale istovremeno. Dok smo se smeštali na naše improvizovane krevete, još uvek su avioni urlikali iznad našeg grada, ali granatiranje je prestalo. Kod nas je došla i Smilja, komšinica sa drugog sprata. Mama je izašla napolje kao osmatrač. Vratila se sa vestima da je po drugi put pogođena Kompanija „Sloboda“, mada smo to već znali po silini udara.

Strah je jenjavao, a u naše misli se vraćala slika mamine čudne pojave na stepeništu. U podrumu se zaorio smeh.

U cik zore znak za prestanak vazdušne opasnosti pozvao nas je u stan gde smo svi onako iscrpljeni i „iseckani“ zaspali dubokim snom.

Dragana Krnetić (Matović)