Foto: Pixabay

Sunčano martovsko popodne. Rado bih da istrčim u park i da udahnem miris nadolazećeg proleća. Umesto toga sedim zatvorena u zagušljivom stanu jer je vazdušna opasnost. Mama je otišla na dežurstvo u školu, a ja sam se pitala šta to može da sačuva jedna goloruka žena i da li se to sada, pored sve naše muke i straha, neko dodatno igra sa životima ljudi.

Tata čas kola po kući, čas bulji u televizor i sluša vesti. Vidno je uznemiren. Seka me bombarduje jednim te istim pitanjem: „Kad će mama doći“. Tešim je mada i sama želim da mama što pre stigne, jer mi njeno prisustvo daje neku sigurnost i snagu da verujem da će sve biti dobro.

Noć se približava kao avet. Od nje nas obuzima panika jer su prethodne dve bile zatrpane neprijatnim hukom aviona i grmljavinom koju su prouzrokovale bombe i rakete.

Tek što je sunce sišlo niz padine Kablara, gradom su odjeknule tri gromoglasne detonacije. Vazduh se zatalasao i zatresao prozorska okna. Prigrlila sam seku koja se trzala kao ulovljena ribica i kroz vrisak molila da bežimo u podrum. Tata ju je podigao i krenuo ka vratima, shvativši da je dole ipak sigurnije, jer ako ništa drugo bar nema prozora koja tako zastrašujuće zvone i prete rasprskavanjem. Ja sam krenula sa njima, ali sam se vratila da se javim na telefon koji je ludački zvonio. Čula sam mamin glas: „Sine, bežite u podrum! Ne brinite, ja ću uskoro doći.“  Čula sam i glas njenog kolege koji joj je dovikivao: „Mirjana, ostavi taj telefon i beži od tog prozora, rasprsnuće se i odrubiće ti glavu.“ Čula sam i staklo kako pucketa.

Odmah sam se pridružila seki i tati. Sedeći u podrumu i grleći seku u meni je rasla strepnja: šta li je sa majkom. Nisam smela ni da zamislim kojom silinom su podrhtavala i pucala ona ogromna okna na školskom holu, kad su nam ova naša mala na stanu zadala veliki strah. Majka nije bila tog momenta pored nas, ali sam osetila prisustvo njene duše. Znala sam da ona ne brine o sebi, već o nama. To mi je dokazao i njen telefonski poziv.

Kada je nakon sat vremena oglašen prestanak vazdušne opasnosti, mama se pojavila u stanu. Briga sa svih lica je nestala. I tata je bio drugačije raspoložen. U ovim teškim, nesrećnim trenucima bilo nam je duši lakše kad smo svi na okupu.

Dragana Krnetić (Matović)