Foto: Pixabay / Dragana Krnetić

Danima i mesecima su, umesto uobičajenih dečijih pošalica za vreme školskih odmora, kolale priče o bombardovanju, o tmurnim vremenima koja se približavaju našoj budućnosti. Dvadeset četvrtog martovskog dana i školsko zvono bilo je drugačije. Zvučalo je nekako tužno. U njegovim, nekada reskim tonovima, sada se osećala drhtava strepnja i zla slutnja. Na dečijim licima nije bilo veselih bezbrižnih osmeha. Stiskali smo se oko učionica sa istim strahom u očima, sa istim šapatom na usnama.

Nastavnici su vešto prikrivali svoj strah, ali časovi su počinjali nesvakidašnjim uvodima: „Dečice draga, zle sile prete, ali moramo biti hrabri i dostojanstveni. Bilo šta da se dogodi, znajte da smo tu, uz vas. Budite mirni, slušajte naše savete...“ Nastavnica srpskog jezika čas je posvetila istoriji, Boju na Kosovu, govoreći uzvišene reči kneza Lazara i našeg slavnog Miloša Obilića. Te njene reči su nam ulivale snagu i veru da pravda pobeđuje. Govorila nam je da smo mi deca Srbije, a „Srbija nije šaka pirinča da je pozoba svaka vrana koju donese vetar.“

Svima nam je bilo jasno da se sprema nešto teško, ali smo ipak živeli u nadi da će ludilo biti sprečeno i da ćemo se sutradan ponovo sresti u našem školskom dvorištu. Razišli smo se uz reči: „Društvo, vidimo se sutra.”

Čini mi se da je toga dana i u vazduhu treperila neka napetost i uznemirenost. Dok sam pokušavala da se skoncentrišem na knjigu i spremim se za sutrašnji školski dan, krišom sam oči usmeravala ka mami i tati. Nisu mnogo pričali, ali su njihovi nemi pogledi govorili više od reči. Posebnu zabrinutost sam osetila na tatinom licu. On dobro zna šta je rat jer je pet godina bio u njegovom vrtlogu. Oboje su pokušavali da svoje zebnje sakriju duboko u svojim srcima, ali su im setni pogledi neprestano padali na mene i seku, a zatim na televizijski program odakle su, verovatno, očekivali neku dobru vest kao spasenje.

Prolećno predvečerje je treperilo nad našim gradom. Seka i ja smo učile, tata gledao vesti, a mama je tumarala nešto oko sudopere, a onda neopaženo izašla iz stana. Vrativši se brže nego je izašla, stegnutog grla prošaputala je: „Vazdušna opasnost!“ Začuđeno smo buljili u nju, a njene reči su ubrzo bile potvrđene na TV Čačak. Tata je delovao da je potpuno smiren. Nije se ni pomakao, ali sam osećala da svaki damar u njemu treperi. Ni mama nije paničila. Svaki joj je pokret bio odmeren. Sišla je u podrum, a kroz par minuta se vratila i rekla: „Gago, odnesi taburetiće dole. Razvukla sam tepih. Stavi ih jedan pored drugog kako biste ti i seka mogle da legnete". Bez pogovora sam ispunila njen zahtev. Uskoro je u podrumu bilo kao u sobici. Tu su jastuci, ćebići, boce s vodom i sveće.

Tata se sve to vreme pomalo cinično podsmevao našim pripremama, verovatno znajući da nas podrum ne može spasiti ako bomba, ne daj bože, padne na zgradu. Znala je to i mama, ali je tim kobajagi skrivanjem htela da rastera sekin neobuzdani strah koji je pojačavao njenu zgrčenost i zategnutost mišića. Tata se ustvari nadao da su priče o bombardovanju lažne kao i ranije što su bile, ali te njegove nade su ubrzo bile raspršene.

Tišinu prolećne večeri zaparali su gromoglasni i zlokobni zvuci aviona. Seka je vrisnula i zgrčila se, pa je tata tek tada shvatio maminu brigu i razloge za pripreme našeg skrovišta. Zgrabio je seku i odneo je u podrum. Za njim smo potrčale mama i ja. Seka i ja smo legle na taburetiće, a mama nas je pokrila i ušuškla tako brižno, pa sam imala utisak da je tim debelim ćebićima htela da nas zaštiti od onoga što sledi. U naš kutak su se spustile Marija i Milka, naše komšinice. Tata nije hteo da ostane u podrumu ni za živu glavu, pa smo se nas pet ženskaća šćućurile jedna uz drugu u nekom čudnom iščekivanju.

Avioni su besomučno kružili iznad grada, a njihov zvuk pokretao je u našim telima jezu koja izaziva čudnu obamrlost i ravnodušnost: neka bude šta bude. Onda se sve zatreslo uz strašnu grmljavinu. Činilo se da će se zgrada srušiti na nas. Čekanje, strah, prazni pogledi i reči molitve na usnama.

Avioni su i dalje odlazili i dolazili, ali grmljavine više nije bilo. Sve se stišavalo. Mama izlazi napolje. Dugo je nema. Čitavu večnost. Seka se uspaničila. Onda se pojavila. Donela za odrasle kafu, a za nas decu slatkiše. Priča da je detonacija koja nas je prodrmala doprla iz Prijevora, sela koje se graniči sa Čačkom. Bomba je pala u njivu, nedaleko od kuće nekog Prijevorčana.

Mala živost ulazi u skučene okvire podruma. Uz pijuckanje kafe i grickanje kolačića počinje priča. Ređaju se psovke i kletve upućene Klintonu i njegovim saradnicima.

Bilo je to naše vatreno krštenje. Još uvek nismo bili svesni šta se to događa oko nas. Sekin strah se slio u njene nogice koje su se neprekidno trzale i grčile. To me je zabolelo više od ičega. I meni i mami je bilo jasno da će je ovo dotući i da će biti teško da ikada zakorači neki korak.

Oko ponoći vratili smo se u stan. Iscrpljene i umorne savladao nas je san. Samo je mama kao revnosni i oprezni stražar bdila nad nama celu noć.

Sutradan se nisam srela sa društvom u školi. Na televiziji su objavili da počinje naš prevremeni školski raspust. Znala sam da ovu prinudu nazivaju raspustom samo da bi nas ohrabrili. Prvi put se nisam radovala raspustu jer je došao kao smrtna presuda mojoj napaćenoj zemlji. Da, gospodo, ovo nije prolećni već ratni raspust.

Dragana Krnetić (Matović)