Foto: Pixabay
Priznavanje ekocida kao zločina koji je u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda bilo bi vredan alat u borbi za zdraviju životnu sredinu.
Životna sredina suočava se sa sve većim pritiskom, zbog toga je tim stručnjaka iz oblasti kriminalističkog i ekološkog prava iz celog sveta, tokom prošle godine, pravno definisao „ekocid“, kako bi stvorio temelj za napore da se kriminalizuje masovna šteta i uništavanje životne sredine.
Ekocid u doslovnom prevodu znači „ubijanje životne sredine“, a ideju da se napravi pravna platforma za njegovo stavljanje van zakona inicirala je organizacija Stop Ecocide. U osnovi zamisao je jednostavna – niko ne treba da ostane nekažnjen zbog uništavanja prirodnog sveta. Razuman koncept, ali i radikalan, bar u pravnom pogledu.
Inicijatori kampanje smatraju da bi zločin trebalo da bude u nadležnosti Međunarodnog krivičnog suda (ICC). Ukoliko bi se to dogodilo, ekocid bi se pridružio genocidu, zločinima protiv čovečnosti, ratnim zločinima i zločinima agresije na listi najtežih zločina u svetu – koji su prethodno određeni Rimskim statutom.
Iako u nekim državama postoje zakoni koji regulišu specifične slučajeve zagađenja, u većem delu sveta ne postoji pravni okvir koji bi se bavio masovnom štetom i uništenjem životne sredine, tako da štetne aktivnosti velikih korporacija idu putem najmanjeg otpora, i gotovo po pravilu deluju najštetnije tamo gde postoji najmanja zaštita.
Isprva, ekocid ne deluje upadljiv i zastrašujuć kao drugi najteži zločini definisani Rimskim statutom, ali u najvećim razmerama on ima potencijal uništenja koje može da pogodi živote stotine miliona ljudi.
I naučna saznanja samo osnažuju argument, ali i dodaju na urgentosti čitave situacije. Istraživanja naučnika iz relevantnih oblasti pokazuju da zagađenje doprinosi zagrevanju planete, i indirektno utiče na otapanje polarnog leda, učestalije suše i šumske požare na kopnu, pojačane uragane i podizanje nivoa mora. Stručnjaci tvrde da će biti gore, a da su „razmere pretnji biosferi i svim njenim životnim oblicima – uključujući čovečanstvo – u stvari toliko velike da je teško da ih shvate čak i dobro obavešteni stručnjaci.“
U ovakvoj situaciji, u kojoj imamo pojavu sve većeg uništenja životne sredine i nove naučne uvide koji ukazuju koji su njeni dometi, pravnici imaju moralnu i profesionalnu obavezu da ispitaju pravne osnove za kriminalizaciju.
Na prošlogodišnjoj Konferenciji Ujedinjenih nacija o klimatskim promenama, održanoj u Glazgovu, prva svetska skupština građana, sastavljena od 100 ljudi iz celog sveta odabarnih lutrijom, iznela je stav da međunarodni sud treba da prizna ekocid.
Francuski predsednik Emanuel Makron, takođe, je zauzeo stav po ovom pitanju. On je spaljivanje amazonskih prašuma nazvao ekocidom i okrivio brazilskog predsednika Žaira Bolsonara za loše i nepromišljeno upravljanje važnim planetarnim resursom. Revoltirane vođe lokalnih domorodaca nisu čekale da se stvore pravni uslovi, već su bez odlaganja zatražili od Međunarodnog krivičnog suda da pokrene istragu protiv Bolsonara za zločine protiv čovečnosti.
Ekocid zvanično još nije kažnjiv, iako pojedinačne radnje koje dovode do njega mogu biti. Međunarodni pravnici zato rade na tome da se stvori pravni okvir koji bi ga jasnije definisao i svrstao kao peti zločin Rimskog statuta. Međutim, njihova kampanja se suočava sa dugim i neizvesnim putem, prožetim teškim pitanjima. Na primer, da li smo po predloženoj definiciji svi krivi za ekocid, jer na neki način svojim životnim stilom doprinosimo klimatskim promenama.
Iz organizacije Stop Ecocide objašnjavaju da, iako u nekoj meri možemo biti ogovorni, uglavnom to nije po sopstvenom izboru. Ističu i da predloženi zakon o ekocidu nema za cilj da kazni krajnje korisnike i obične građane, već donosioce odluka na najvišem nivou, one za koje se ustanovi da su svesno činili zločin.
Ceo tekst možete pročitati na portalu: Klima101.
